Gde god danas da pogledamo, ljudi su zabrinuti – zabrinuti kao nikada do sada. Možda je to zato što postepeno tonemo u najozbiljniju ekonomsku depresiju od 1929. godine. Možda je to zato što se ispostavlja da taj novi i mirni svetski poredak, za koji smo mislili da je stigao sa rušenjem Berlinskog zida i uklanjanjem Gvozdene zavese, predstavlja sve drugo osim onoga za šta su ga neki uzimali. Možda se to dešava zato što nam sve više kriminala i nasilja na našim ulicama oduzima sigurnost i slobodu. Možda je to zato što sve više nacija i pojedinaca zapada u nepodnošljivo dužničko ropstvo. Možda je to zato što sada počinjemo da shvatamo koliko grešaka ima i u najnaprednijim obrazovnim sistemima. Možda je to zato što se vraćanje prava ženama izmetnulo u svoju suprotnost, što je dovelo do propasti braka i onoga što nazivamo dom, kao i slabljenja muškaraca sa svim pratećim posledicama. U modernom društvu ima sve manje pravih očeva, i upravo sada osećamo ozbiljne posledice te pojave. Otac se sada ili sam sklanja u stranu ili ga tamo gurnu, a žene pokušavaju da urade nemoguće: da budu i majka i otac, i da brinu o deci i imaju karijeru, da pružaju čvrstu, mušku ljubav i onu nežnu majčinsku, da štite od spoljnih teškoća i čuvaju unutrašnji duševni mir svoje porodice. Ostaje da se vidi da li ovo nemoguće stanje može da se popravi pre nego što naše društvo samo sebe uništi.
