Bliži od anđela

U ovom trenutku ne možemo a da se ne zapitamo: Zašto baš mi? Prema biblijskom izveštaju, sveti anđeli koji kruže oko Božjeg prestola bića su velike mudrosti, izuzetne lepote i neverovatne moći. U prilog im ide i to što su se hrabro oduprli luciferijanskoj pobuni, tokom koje je njihov anđeoski zapovednik uspeo da jednu trećinu njihovih drugova uvuče u sveopštu pobunu protiv Boga. Oni su oduvek voleli i obožavali svog Tvorca. Ostali su Mu verni i pod najtežim pritiskom i pri suočavanju s najprepredenijim obmanama. A onda, za razliku od toga, pogledajmo ljudski rod. Pridružili smo se sotoni u njegovom pohodu mržnje protiv Stvoritelja. Utonuli smo duboko u mrak prevare i razornog ponašanja. Rasturili smo svet koji nam je Bog dao, a uporedo s tim, slomili smo i Njegovo srce. Zašto bismo mi seli na presto umesto anđela? Nisu li oni superiorniji u odnosu na ljudski rod, posebno u svetlu činjenice da smo mi samo horda palih odmetnika? Nisu li oni u najvećoj meri dostojni takve časti, dok smo je mi u potpunosti nedostojni? Istina o tome je dovoljna da zadrhtimo, međutim, Božja zamisao za nas nije pitanje dostojnosti niti superiornosti, već najpre plana, a zatim i blagodati. Kad je stvorio čoveka prema svom liku, Bog je stavio krunu na svoje stvaralačko delo. „Celo nebo se duboko i s radošću interesovalo za stvaranje sveta i čoveka. Ljudi su bili jedan novi i poseban red bića“. „Čovek je predstavljao krunsko delo Božjeg stvaranja – bio je načinjen po Božjem liku, i zamišljen kao pandan Bogu… Čovek je veoma drag Bogu, jer je oblikovan prema Njegovom liku“. Šta je to bilo tako novo i posebno u vezi sa čovečanstvom? Šta je učinilo da baš ovaj oblik života bude kruna stvaranja i pandan Bogu? Odgovor leži u činjenici da je ljudski rod stvoren kao slika i prilika ljubavi koja postoji unutar samog Božanstva (1. Mojsijeva 1,26.27; 1. Jovanova 4,16). Kada je rekao: „Načinimo čoveka po svom obličju, da liči na nas“, Bog je ispisivao deo priče o stvaranju koji se razlikovao od svih prethodnih delova. Ljudski par i sve njihovo potomstvo nakon njih načinjeni su tako da iskuse i otkriju dimenzije božanske ljubavi do tad poznate samo unutar prisnog kruga božanskog zajedništva. Slično Elohimu – trojedinom Bogu – trebalo je da Adam i Eva budu dve jedinke, ali da istovremeno budu i „jedno“ – uzajamno isprepleteni u jedinstvenom smislu (1. Mojsijeva 2,18.23.24). Kao muško i žensko, par koji se uzajamno nadopunjuje, trebalo je da zajedno sklope (prikažu) najsavršeniju reprodukciju Božjeg lika (1. Mojsijeva 1,26.27). Bili su duhovno osposobljeni da spoznaju višu tajnu Božje ljubavi. Kroz iskustvo uzajamne ljubavi u braku, trebalo je da dostignu zrelost karaktera koja bi ih pripremila za bliskost sa trojedinim Bogom na najdubljem nivou koji je dostupan stvorenim bićima. U tom pogledu čovečanstvo je jedinstveno među svim stvorenjima. Bog nas je stvorio za zajedništvo sa Sobom na dubini do koje anđeli ne mogu da se probiju. Šta god da su anđeli – bilo da su androgena stvorenja ili nešto sasvim drugačije od bilo čega što trenutno možemo da zamislimo – oni nisu muški i ženski činioci intimne ljubavi. Najbolji zaključak do kog možemo doći na osnovu Biblije, jeste da su anđeli zajednica aseksualnih pojedinaca. Ljudi su, s druge strane, skup parova i porodičnih zajednica koje učestvuju u ciklusu razmnožavanja, na osnovu čega svaki par može, putem duhovnog venčanja, da postane kao jedno – srcem, umom i dušom. To je najviše što stvorena bića mogu da se približe uključenosti u stvaranje i otkrivanje jednosti Božanstva. Ipak, treba imati na umu da sam ciklus reprodukcije ne uzdiže ljude iznad anđela. Čak se i slonovi i miševi razmnožavaju. Međutim, reprodukcija na ljudskom nivou podrazumeva mnogo više od pukog biološkog razmnožavanja. Ona podrazumeva donošenje na svet novih duhovnih bića – pri čemu svako od njih poseduje slobodnu volju, potpuno jedinstven identitet i sposobnost da spozna i odražava sasvim različite aspekte Božjeg „okeanskog“ karaktera. Mi se razlikujemo od anđela po svojoj većoj sposobnosti da iskusimo i otkrijemo Božju ljubav. „Kada Isus, veliki Učitelj, iznosi svoje pouke koje ljudi treba da nauče iz otvorene knjige prirode, On im otvara oči za razumevanje pažnje koja se stvorenjima pridaje srazmerno položaju koji zauzimaju na lestvici stvaranja. Ako poljska trava, koja je danas tako lepa da naša čula uživaju u njoj, a već sutra biva pokošena i spaljena, zadobija toliku Božju pažnju, koliko će više pažnje On posvetiti čoveku koji je stvoren po Njegovom liku. Zato nikako ne možemo preuveličati vrednost ljudske duše niti pažnje koju Nebo poklanja čoveku“ (Ellen White, Manuscript Releases, Vol. 15, p. 100). Naravno, anđeli su takođe stvoreni da žive unutar stvarnosti Božje nesebične ljubavi usmerene ka drugima. Zapravo, sva stvorena bića odražavaju tu ljubav do određenog stepena savršenstva. Ali ta višeslojna dubina Božje ljubavi je kao nepregledni, bezgranični okean. Mada i jednostavan poljski cvet otkriva nešto o Bogu, ima još mnogo toga što on čak ni približno ne može da otkrije. Životinjsko carstvo dočarava mnogo više toga od cveta, a ipak ostavlja nedorečenim čitavo bogatstvo većih čuda. Anđeli se uzdižu visoko iznad cvetova i životinja kao složena, osećajna stvorenja zadivljujuće lepote i neverovatne mudrosti. Oni ne samo da otkrivaju Božju ljubav, već je, kao svesna stvorenja sa slobodnom voljom, takođe i praktikuju. Pa ipak, postoji nešto više u vezi sa Božjom ljubavlju što se može iskusiti i obelodaniti. Tu ljudski rod stupa na scenu. Mi smo stvoreni da dosegnemo taj najviši nivo iskustvene povezanosti sa Božjim srcem. U bliskosti sa Bogom, i kao Njegov predstavnik u svemiru kao celini, čovečanstvo je trebalo da bude vrhunac Božjeg samootkrivenja. Zato je ljudski rod postao poseban predmet sotonskih napada, i zato Biblija insistira na tome da se ljudska seksualnost čuva u svetosti, uz najstrožu bračnu vernost i moralnu čistotu. To je embrionalna slika Boga u čovečanstvu, koja nam daje potencijal za otkrivanje božanskog karaktera sa uvek novom jasnoćom, što sotona tako žestoko mrzi i odlučno nastoji da upropasti. Kad je izazvao pad čoveka, namera kušača bila je da spreči da se Božji lik otkrije pred očima posmatrača iz celog svemira. Ali, avaj, on nije predvideo „neverovatnu blagodat“ kao Božji odgovor na čovekov pad. Njegov um, zaokupljen samim sobom, nije mogao ni da zamisli da će nas Bog i dalje voleti, da će nas milostivo voditi od pada do potpune obnove, i da će onda sprovesti svoj prvobitni plan kao da se nikad nismo pobunili. Pavle nas uči da je ustoličenje spasenog čoveka deo Božje „večne namere koju je ostvario u Hristu“ (Efescima 2,6; 3,11). Drugim rečima, čovekova uzvišena sudbina nije bila neka naknadna zamisao za Boga, već je oduvek bila prisutna u Njegovom srcu, kao tajna koja je trebalo da se otkrije u određeno vreme. Ljudski položaj u sistemu Božje vladavine, kao i uloga anđela, deo su prvobitnog božanskog plana. Reč je o prirodi stvari u skladu sa Božjim namerama. Ljudi su ono što jesu prema božanskom uređenju. I anđeli su ono što jesu prema božanskom uređenju. Njih je Tvorac načinio da ispune određenu ulogu u Njegovom carstvu, a i mi smo takođe stvoreni da ispunimo određenu ulogu. Oni su „službeni duhovi“, a mi smo u fokusu njihove službe (Jevrejima 1,14). A ta služba stremi određenom cilju – naime, da na kraju odemo korak dalje od njih u odnosu prema Bogu (Jevrejima 2,7). Njihov zadatak je da služe našim duhovnim potrebama, s ciljem da nas isprate do praga koji sami ne mogu da pređu, do vela kroz koji njihov pogled ne prodire. Odatle se krećemo naviše, i ulazimo, bez njih, tamo gde nas čeka naša jedinstvena sudbina prisnog zajedništva sa Ocem, Sinom i Svetim Duhom. Anđeli su trenutno učitelji i upravitelji nad sinovima i kćerima Božjim. Oni nas gurkaju napred i štite kao decu koja su u procesu odrastanja. Ali kada sazrimo do punog rasta muškaraca i žena u Hristu, taj odnos će se promeniti, i mi ćemo stupiti u vezu sa Bogom koja je izvan njihove sfere delovanja. U tom trenutku naše uloge će se preokrenuti, i mi ćemo postati njihovi učitelji i upravitelji. Pavle kaže: „Bog, koji je Tvorac svega, skrivao je svoju tajnu tokom svih prošlih vekova, da bi u današnje vreme, preko crkve, anđeoski vladari i sile u nebeskom svetu spoznali Njegovu mudrost u svim njenim različitim oblicima. Bog je to učinio po svojoj večnoj nameri, koju je ostvario kroz Hrista Isusa, Gospoda našeg. U jedinstvu sa Hristom i na osnovu vere u Njega imamo smelost da sa punim pouzdanjem uđemo u Božje prisustvo“ (Efescima 3,9-12 – TEV). Postoje „različiti oblici“ božanske mudrosti, skrivene dimenzije Božjeg karaktera, koje se mogu otkriti samo posredstvom ljudi. Na kraju će Hristova crkva stajati kao Božji najviši predstavnik u svemiru kao celini. „Od samog početka Božji plan je bio da se preko Njegove crkve svetu pokaže Njegova punina i dovoljnost. Pripadnici crkve koje je On iz tame dozvao u svoju čudesnu svetlost, treba da raznose Njegovu slavu. Crkva je riznica bogatstva blagodati Hristove, i kroz Crkvu će se na kraju pojaviti, čak i pred ’poglavarima i vlastima na nebesima’, konačan i puni prikaz Božje ljubavi (Efescima 3,10)“. Ako se pitate šta anđeli misle o tom planu, setite se da su oni bezgrešna stvorenja, i da nisu okaljani egocentričnošću koja opterećuje naše misaone procese. Oni su potpuno nesebična bića koja ne osećaju ljubomoru niti poniženje, dok obavljaju svoj Bogom dani zadatak da služe nama. Pitanje superiornosti javlja se samo u srcima palih bića. Anđele ne motiviše briga o sebi! Njima njihovo zanimanje, zapravo, pričinjava veliku radost. „Anđeli slave nalaze svoju radost u davanju – deljenju ljubavi i neumornom bdenju nad dušama koje su pale i izgubile svoju svetost. Nebeska bića se trude da zadobiju ljudska srca. Ona u ovaj mračni svet donose svetlost iz nebeskih dvorova. Blagim i strpljivim služenjem deluju na ljudski duh, da bi izgubljene doveli u zajedništvo sa Hristom, još prisnije od onog koje su sami u stanju da spoznaju“ (E. V. Čežnja vekova).