Darvinizam:
a šta je sa naukom?
Velika privlačnost Darvinove teorije u tome je što ona objašnjava mnoge stvari u prirodi. Kao što je rekao čuveni genetičar i evolucionista Teodosijus Dobžanski: „Ništa u biologiji nema smisla ako se ne posmatra u svetlu evolucije.” I zaista, bilo bi šokantno da darvinizam ne objašnjava mnoge stvari. Nauka ima jednu veliku vrlinu: sve naučne teorije podležu (ili bi trebalo da podležu) empirijskim podacima. Nauka ne zavisi od svetih knjiga ili filozofija ili nečijih pretpostavki. U nauci se računa samo ono što se može videti, čuti, dodirnuti, okusiti i pomirisati. Teorije dobijaju podršku ako mogu da na pravi način objasne nove podatke, a odbacuju se ako za njih ne mogu dati razumno objašnjenje. Čak i kada neka teorija objašnjava mnoge stvari (kao što Darvinova sigurno čini), ona se po pravilu odbacuje ako odudara od raspoloživih podataka. Dva područja nauke obično se ističu kao da poseduju neosporne dokaze za Darvinovu teoriju evolucije: fosili i genetska sličnost među organizmima; a da li postojeći podaci na tim poljima na odgovarajući način podržavaju teoriju evolucije ili je pak dovode u pitanje? Fosili kao dokaz U knjizi Poreklo vrsta Darvin je uočio jedan problem kod svoje teorije evolucije. Da bi ona bila tačna, geološka ostavština treba da sadrži mnoge fosile koji se nalaze između stvorenja kakva su ljudi i puževi – ali toga nema. Shvatajući taj problem, Darvin se zapitao: „Zašto onda nisu svaka geološka formacija i svaki sloj puni takvih međukarika? Geologija sigurno ne otkriva takve fine nizove organizama; i to je možda najočiglednija i najozbiljnija zamerka koja se može uputiti ovoj teoriji.” Darvin se nadao da će se vremenom pronaći ti međufosili kao podrška njegovoj teoriji. Međutim, ni posle više od 150 godina marljivog traženja geolozi nisu našli znatno više takvih fosila. Otkriveno je nekoliko mogućih karika koje nedostaju, ali Darvinova teorija zahteva mnoštvo takvih veza, tako da njihov nedostatak ozbiljno dovodi u pitanje tu teoriju. Fosilni ostaci predstavljaju još jedan značajan izazov za darvinizam. Idući sve niže u geološki stub pronalazi se sve više fosila koji neverovatno liče na današnje organizme. Drastičan primer ovoga jeste otkriće fosila hobotnice koji liče na sadašnje hobotnice. Jedan od njihovih pronalazača primetio je da „su oni stari 95 miliona godina, a ipak se jedan od fosila skoro ne razlikuje od živih primeraka”.
Prema teoriji evolucije ove prastare hobotnice trebalo bi da izgledaju primitivnije i da u dugom vremenskom periodu evoluiraju u hobotnice kakve viđamo danas. Pošto su fosili hobotnice vrlo retki, moguće je da su primitivnije vrste postojale i pre 95 miliona godina, tako da možemo reći da malo fosilnih ostataka iz prastarih vremena objašnjava zašto nisu pronađene karike koje nedostaju za ovu vrstu. Ali to i dalje znači da je vreme evolucije današnjih hobotnica umanjeno za 95 miliona godina. Koliko se miliona godina može oduzeti pre no što se dođe do početka? Još jedan problem za logiku darvinizma jeste taj što izgleda da se složeni organizmi odjednom svi pojavljuju u geološkom stubu, bez mnogo vremena u kome su evoluirali. Najdramatičniji primer za ovo jesu kambrijske stene, koje čine najniži geološki sloj u kome nalazimo obilje životinjskih fosila. Te stene sadrže ostatke brojnih životinja čudnog izgleda. Neke podsećaju na vrste koje žive danas, a neke ne, ali su sve složene. Možemo da pretpostavimo kako su imale genetske i biohemijske sisteme slične današnjim organizmima. Ali odakle su se stvorile? Da bi teorija evolucije bila tačna, potrebno je da su ti organizmi nastali iz ranijih organizama. Problem je u tome što su fosili iz prekambrijskog perioda retki i što oni koji postoje ne izgledaju kao da su preci većine kambrijskih fosila. Tako izgleda kao da su razni organizmi u kambrijskim stenama evoluirali ni iz čega! Prema tome, mada teorija evolucije može da objasni neke fosilne dokaze, drugi podaci se ne uklapaju u tu teoriju. Genetika Na polju genetike, koja proučava genske informacije u DNK živih bića, imamo sličnu situaciju. Većina organizama ima na raspolaganju 20 do 25.000 različitih gena, ili delova, koje mogu iskoristiti da se izgrade. Ti geni se mogu uporediti sa delovima u nekom građevinskom skladištu. Pomislite koliko se različitih građevina može napraviti od opeke, drveta, električnih žica, klinova i drugog materijala. Za svaku od njih može se koristiti većina istih delova. Nema potrebe da se linoleum u tržnom centru razlikuje od onog u bolnici ili nečijem domu. Izgleda da isti princip važi i za gene, što objašnjava zašto većina organizama ima isti neverovatan broj zajedničkih gena. Neki geni su specifični za izvesne organizme, ali preklapanje najčešćih vrsta gena je čudesno. Na primer, većina gena kod ljudi takođe se može naći i u tako različitim bićima kao što su ribe, ptice i žabe. Dobar deo ljudskih gena čak postoji i u kukuruzu i pirinču!
Darvinovsko objašnjenje za to zašto živa bića imaju toliko zajedničkih gena jeste da su oni nasleđeni od zajedničkog pretka. Tako ljudi, prema Darvinovoj teoriji, možda imaju zajedničkog pretka sa šimpanzom, koji je živeo pre nekoliko miliona godina, dok i ljudi i šimpanze potiču od morskih ježeva, koji su živeli pre milijardu godina. Problem kod darvinizma jeste da ako ljudi i morski ježevi dele gene koje su nasledili od nekog zajedničkog pretka koji je živeo pre milijardu godina, onda ti geni mora da su postojali pre milijardu godina. To znači da su geni morali evoluirati i pre toga. Problem sa fosilnim hobotnicama koji smo već pomenuli ponovo iskrsava, samo ovog puta treba ukloniti milijardu godina. Koliko godina može proteći pre no što evolucija velikog broja gena koje dele neki organizmi postane neodrživa? I kako su organizmi opstajali pre evolucije osnovnih gena? Pogledajmo konkretan primer. Jedna čudna riba koja se zove himera, ili duh-ajkula, živi u okeanu na dubini od skoro 2.000 metara. Te sablasne ribe jako se razlikuju od ljudi, ali darvinisti veruju da one sa nama dele zajedničkog pretka. Nedavno je sekvenciran himerin genom i na opšte iznenađenje otkrilo se da te ribe opažaju boje po istom principu na koji to čine ljudi. Po mišljenju darvinista to znači da je naš zajednički predak sa himerama morao opažati boje i da je prema tome naše opažanje boja evoluiralo nekoliko stotina miliona godina pre no što su ljudi i himere pošli svojim odvojenim putevima, a ne u tim godinama. I opet ovo ograničava vreme evolucije ljudskog i himerinog opažanja boja. Ponekad se određeni geni pojavljuju u organizmima koji se toliko međusobno razlikuju da se realno ne mogu objasniti zajedničkim precima. Darvinisti to objašnjavaju na dva načina. Prvi se zove „konvergentna evolucija”, gde se smatra da je ista stvar zasebno evoluirala u različitim grupama organizama. Drugo objašnjenje zove se „lateralni transfer gena”, kad se geni iz jednog organizma prenose na drugi. To znači da darvinizam objašnjava stvari kad su iste zbog zajedničkih predaka, kao i slične stvari koje ne mogu da imaju zajedničke pretke. Ovo liči na previše objašnjavanja – a možda i ni na kakvo objašnjavanje – bez ulaženja u detalje tih objašnjenja, te ih to čini verovatnijim što manje znamo kako geni funkcionišu i kako mislimo da se evolucija odvija. Lateralni transfer gena – ideja da se geni razmenjuju među vrlo različitim organizmima – nosi niz problema. To znači da će se sa protokom vremena geni tako izmešati među organizmima da više neće postojati jasni sled od predaka do potomaka. To ispada da je slučaj kod bakterija i nekih drugih složenijih organizama, gde različiti geni ukazuju na različite veze između predaka i potomaka. Posledica toga jeste da se tradicionalno shvatanje Darvinovog drveta života sa jednom granom napušta u korist neke vrste zapletenog žbuna života. Ako zajednički preci predstavljaju objašnjenje, a transfer gena takođe objašnjava stvari, i ako darvinizam predviđa ili drvo života ili zapleteni žbun, čovek se pita šta to tačno objašnjava darvinizam. On spaja stvari kada su iste, ali i kada su različite, što njegove podatke čini nepobitnim. Evolucionističko shvatanje toliko je fleksibilno da njegove pristalice prosto guraju sve podatke u njega, ali to nije nauka jer više nije podređena podacima. Prema tome, mada se podaci današnje nauke rutinski svrstavaju u Darvinovu teoriju evolucije, čudesne molekularne strukture u ćelijama i složeni organizmi sačuvani među fosilima izgleda da se tome suprotstavljaju, čak i kad se primenjuje darvinistička logika, a kad se darvinizam proširi sa jednostavne promene jednog organizma u drugi na objašnjenje porekla života, čini se da se toj stvari pripisuju okultna svojstva koja ona nema. Na neki način to je manje slično nauci, a više animističkim religijama, koje natprirodne moći pripisuju stenama, fetišima i drugim predmetima. Kreacionizam Naravno, druge teorije o poreklu života, poput kreacionizma, podležu istoj kritici. Prošlost nikad nije toliko jasna kao sadašnjost, ali nekad ni sadašnjost baš nije potpuno jasna. Dok naučnici ne budu u stanju da putuju u prošlost kako bi utvrdili šta se zaista događalo, naša shvatanja prošlosti nikad neće biti nepristrasna, a možda čak ni tada. Teorija da je Bog stvorio sva živa bića jasno sadrži religijski aspekt. Poput darvinizma, i kreacionizam zahteva posebno prilagođavanje nekih podataka. Zli sistemi koji su stvoreni planski, poput gujinih žlezda sa otrovom i zuba, zahtevaju objašnjenje u kontekstu grešnog sveta, ako treba održati verovanje u Božju dobrotu u sklopu Njegovog stvaranja života. Ali to je skretanje na polje teologije, a ostaje nam stvarnost da je priroda puna složenih sistema koji bi se u svim drugim okolnostima tumačili kao planski stvoreni, bez obzira na to da li vode ka dobru ili zlu. Sto pedeset godina naučnih istraživanja otkako je Darvin objavio svoje Poreklo vrsta donelo je bolje razumevanje neverovatnih svetova biologije i geologije. Za one koji su spremni da ove empirijske podatke sagledaju nesputane darvinizmom, biblijska tvrdnja da je Bog stvorio život čini se razumnom, dok mnoga predviđanja koja proističu iz darvinizma ostaju problematična i više su metafizički projekat nego naučna teorija.