Darvinizam:
a šta je sa naukom?
Velika privlačnost Darvinove teorije u tome je što ona objašnjava mnoge stvari u prirodi. Kao
što je rekao čuveni genetičar i evolucionista Teodosijus Dobžanski: „Ništa u biologiji nema
smisla ako se ne posmatra u svetlu evolucije.”
I zaista, bilo bi šokantno da darvinizam ne objašnjava mnoge stvari. Nauka ima jednu veliku
vrlinu: sve naučne teorije podležu (ili bi trebalo da podležu) empirijskim podacima. Nauka ne
zavisi od svetih knjiga ili filozofija ili nečijih pretpostavki. U nauci se računa samo ono što se
može videti, čuti, dodirnuti, okusiti i pomirisati. Teorije dobijaju podršku ako mogu da na
pravi način objasne nove podatke, a odbacuju se ako za njih ne mogu dati razumno
objašnjenje. Čak i kada neka teorija objašnjava mnoge stvari (kao što Darvinova sigurno čini),
ona se po pravilu odbacuje ako odudara od raspoloživih podataka.
Dva područja nauke obično se ističu kao da poseduju neosporne dokaze za Darvinovu teoriju
evolucije: fosili i genetska sličnost među organizmima; a da li postojeći podaci na tim poljima
na odgovarajući način podržavaju teoriju evolucije ili je pak dovode u pitanje? Fosili kao dokaz
U knjizi Poreklo vrsta Darvin je uočio jedan problem kod svoje teorije evolucije. Da bi ona
bila tačna, geološka ostavština treba da sadrži mnoge fosile koji se nalaze između stvorenja
kakva su ljudi i puževi – ali toga nema. Shvatajući taj problem, Darvin se zapitao: „Zašto
onda nisu svaka geološka formacija i svaki sloj puni takvih međukarika? Geologija sigurno ne
otkriva takve fine nizove organizama; i to je možda najočiglednija i najozbiljnija zamerka
koja se može uputiti ovoj teoriji.”
Darvin se nadao da će se vremenom pronaći ti međufosili kao podrška njegovoj teoriji.
Međutim, ni posle više od 150 godina marljivog traženja geolozi nisu našli znatno više takvih
fosila. Otkriveno je nekoliko mogućih karika koje nedostaju, ali Darvinova teorija zahteva
mnoštvo takvih veza, tako da njihov nedostatak ozbiljno dovodi u pitanje tu teoriju.
Fosilni ostaci predstavljaju još jedan značajan izazov za darvinizam. Idući sve niže u geološki
stub pronalazi se sve više fosila koji neverovatno liče na današnje organizme. Drastičan
primer ovoga jeste otkriće fosila hobotnice koji liče na sadašnje hobotnice. Jedan od njihovih
pronalazača primetio je da „su oni stari 95 miliona godina, a ipak se jedan od fosila skoro ne
razlikuje od živih primeraka”.
Prema teoriji evolucije ove prastare hobotnice trebalo bi da izgledaju primitivnije i da u
dugom vremenskom periodu evoluiraju u hobotnice kakve viđamo danas. Pošto su fosili
hobotnice vrlo retki, moguće je da su primitivnije vrste postojale i pre 95 miliona godina, tako
da možemo reći da malo fosilnih ostataka iz prastarih vremena objašnjava zašto nisu
pronađene karike koje nedostaju za ovu vrstu. Ali to i dalje znači da je vreme evolucije
današnjih hobotnica umanjeno za 95 miliona godina. Koliko se miliona godina može oduzeti
pre no što se dođe do početka?
Još jedan problem za logiku darvinizma jeste taj što izgleda da se složeni organizmi odjednom
svi pojavljuju u geološkom stubu, bez mnogo vremena u kome su evoluirali. Najdramatičniji
primer za ovo jesu kambrijske stene, koje čine najniži geološki sloj u kome nalazimo obilje
životinjskih fosila. Te stene sadrže ostatke brojnih životinja čudnog izgleda. Neke podsećaju
na vrste koje žive danas, a neke ne, ali su sve složene. Možemo da pretpostavimo kako su
imale genetske i biohemijske sisteme slične današnjim organizmima. Ali odakle su se
stvorile? Da bi teorija evolucije bila tačna, potrebno je da su ti organizmi nastali iz ranijih organizama. Problem je u tome što su fosili iz prekambrijskog perioda retki i što oni koji
postoje ne izgledaju kao da su preci većine kambrijskih fosila. Tako izgleda kao da su razni
organizmi u kambrijskim stenama evoluirali ni iz čega!
Prema tome, mada teorija evolucije može da objasni neke fosilne dokaze, drugi podaci se ne
uklapaju u tu teoriju.
Genetika
Na polju genetike, koja proučava genske informacije u DNK živih bića, imamo sličnu
situaciju. Većina organizama ima na raspolaganju 20 do 25.000 različitih gena, ili delova, koje mogu
iskoristiti da se izgrade. Ti geni se mogu uporediti sa delovima u nekom građevinskom
skladištu. Pomislite koliko se različitih građevina može napraviti od opeke, drveta, električnih
žica, klinova i drugog materijala. Za svaku od njih može se koristiti većina istih delova. Nema
potrebe da se linoleum u tržnom centru razlikuje od onog u bolnici ili nečijem domu.
Izgleda da isti princip važi i za gene, što objašnjava zašto većina organizama ima isti
neverovatan broj zajedničkih gena. Neki geni su specifični za izvesne organizme, ali
preklapanje najčešćih vrsta gena je čudesno. Na primer, većina gena kod ljudi takođe se može
naći i u tako različitim bićima kao što su ribe, ptice i žabe. Dobar deo ljudskih gena čak
postoji i u kukuruzu i pirinču!
Darvinovsko objašnjenje za to zašto živa bića imaju toliko zajedničkih gena jeste da su oni
nasleđeni od zajedničkog pretka. Tako ljudi, prema Darvinovoj teoriji, možda imaju
zajedničkog pretka sa šimpanzom, koji je živeo pre nekoliko miliona godina, dok i ljudi i
šimpanze potiču od morskih ježeva, koji su živeli pre milijardu godina. Problem kod
darvinizma jeste da ako ljudi i morski ježevi dele gene koje su nasledili od nekog zajedničkog
pretka koji je živeo pre milijardu godina, onda ti geni mora da su postojali pre milijardu
godina. To znači da su geni morali evoluirati i pre toga. Problem sa fosilnim hobotnicama koji
smo već pomenuli ponovo iskrsava, samo ovog puta treba ukloniti milijardu godina. Koliko
godina može proteći pre no što evolucija velikog broja gena koje dele neki organizmi postane
neodrživa? I kako su organizmi opstajali pre evolucije osnovnih gena?
Pogledajmo konkretan primer. Jedna čudna riba koja se zove himera, ili duh-ajkula, živi u
okeanu na dubini od skoro 2.000 metara. Te sablasne ribe jako se razlikuju od ljudi, ali
darvinisti veruju da one sa nama dele zajedničkog pretka. Nedavno je sekvenciran himerin
genom i na opšte iznenađenje otkrilo se da te ribe opažaju boje po istom principu na koji to
čine ljudi. Po mišljenju darvinista to znači da je naš zajednički predak sa himerama morao
opažati boje i da je prema tome naše opažanje boja evoluiralo nekoliko stotina miliona godina
pre no što su ljudi i himere pošli svojim odvojenim putevima, a ne u tim godinama. I opet ovo
ograničava vreme evolucije ljudskog i himerinog opažanja boja.
Ponekad se određeni geni pojavljuju u organizmima koji se toliko međusobno razlikuju da se
realno ne mogu objasniti zajedničkim precima. Darvinisti to objašnjavaju na dva načina. Prvi
se zove „konvergentna evolucija”, gde se smatra da je ista stvar zasebno evoluirala u
različitim grupama organizama. Drugo objašnjenje zove se „lateralni transfer gena”, kad se
geni iz jednog organizma prenose na drugi. To znači da darvinizam objašnjava stvari kad su
iste zbog zajedničkih predaka, kao i slične stvari koje ne mogu da imaju zajedničke pretke.
Ovo liči na previše objašnjavanja – a možda i ni na kakvo objašnjavanje – bez ulaženja u
detalje tih objašnjenja, te ih to čini verovatnijim što manje znamo kako geni funkcionišu i
kako mislimo da se evolucija odvija.
Lateralni transfer gena – ideja da se geni razmenjuju među vrlo različitim organizmima – nosi niz problema. To znači da će se sa protokom vremena geni tako izmešati među organizmima
da više neće postojati jasni sled od predaka do potomaka. To ispada da je slučaj kod bakterija
i nekih drugih složenijih organizama, gde različiti geni ukazuju na različite veze između
predaka i potomaka. Posledica toga jeste da se tradicionalno shvatanje Darvinovog drveta
života sa jednom granom napušta u korist neke vrste zapletenog žbuna života.
Ako zajednički preci predstavljaju objašnjenje, a transfer gena takođe objašnjava stvari, i ako
darvinizam predviđa ili drvo života ili zapleteni žbun, čovek se pita šta to tačno objašnjava
darvinizam. On spaja stvari kada su iste, ali i kada su različite, što njegove podatke čini
nepobitnim. Evolucionističko shvatanje toliko je fleksibilno da njegove pristalice prosto
guraju sve podatke u njega, ali to nije nauka jer više nije podređena podacima.
Prema tome, mada se podaci današnje nauke rutinski svrstavaju u Darvinovu teoriju evolucije,
čudesne molekularne strukture u ćelijama i složeni organizmi sačuvani među fosilima izgleda
da se tome suprotstavljaju, čak i kad se primenjuje darvinistička logika, a kad se darvinizam
proširi sa jednostavne promene jednog organizma u drugi na objašnjenje porekla života, čini
se da se toj stvari pripisuju okultna svojstva koja ona nema. Na neki način to je manje slično
nauci, a više animističkim religijama, koje natprirodne moći pripisuju stenama, fetišima i
drugim predmetima.
Kreacionizam
Naravno, druge teorije o poreklu života, poput kreacionizma, podležu istoj kritici. Prošlost
nikad nije toliko jasna kao sadašnjost, ali nekad ni sadašnjost baš nije potpuno jasna. Dok
naučnici ne budu u stanju da putuju u prošlost kako bi utvrdili šta se zaista događalo, naša
shvatanja prošlosti nikad neće biti nepristrasna, a možda čak ni tada.
Teorija da je Bog stvorio sva živa bića jasno sadrži religijski aspekt. Poput darvinizma, i
kreacionizam zahteva posebno prilagođavanje nekih podataka. Zli sistemi koji su stvoreni
planski, poput gujinih žlezda sa otrovom i zuba, zahtevaju objašnjenje u kontekstu grešnog
sveta, ako treba održati verovanje u Božju dobrotu u sklopu Njegovog stvaranja života. Ali to
je skretanje na polje teologije, a ostaje nam stvarnost da je priroda puna složenih sistema koji
bi se u svim drugim okolnostima tumačili kao planski stvoreni, bez obzira na to da li vode ka
dobru ili zlu.
Sto pedeset godina naučnih istraživanja otkako je Darvin objavio svoje Poreklo vrsta donelo
je bolje razumevanje neverovatnih svetova biologije i geologije. Za one koji su spremni da
ove empirijske podatke sagledaju nesputane darvinizmom, biblijska tvrdnja da je Bog stvorio
život čini se razumnom, dok mnoga predviđanja koja proističu iz darvinizma ostaju
problematična i više su metafizički projekat nego naučna teorija.