Kada ste potišteni

na kritiku

Kada ste potišteni

Da li ste ikada imali jedan od onih kada sve krene naopako? Nije važno koliko se trudite, jednostavno vam ništa ne uspeva? Što se više trudite, to sve postaje gore. Siguran sam da je svako od nas doživeo svoj deo takvih dana. Jedna mlada žena na aerodromu zaustavila se da kupi čokoladicu Kit Ket kako bi je pojela dok čeka avion. U čekaonici je bila prilična gužva i zapazila je prazno sedište na kraju jednog reda. Jureći da ga zauzme, stavila je malu putnu torbu na njega, a zatim i tašnu i nekoliko sitnih predmeta na sto između nje i jednog krupnog čoveka koji je sedeo preko. Zatim se okrenula, skinula putnu tašnu sa stolice i stavila je na pod i konačno sela. 

Konačno je bila spremna da pojede svoju čokoladicu. Ali na njeno iznenađenje, baš kada je posegla da je uzme, videla je da čovek koji sedi preko puta nje odmotava njenu Kit Ket čokoladicu i u krajnjem zaprepašćenju je posmatrala kako otkida deo i jede ga. Pomislila je, „Oh, nikada nisam videla takvu drskost. “ Zurila je u njega i on je zurio u nju, ali nisu ništa izgovorili. Bila je toliko ljuta zbog toga da je odlučila da će i ona biti drska, kada je već on toliko drzak. Zato je posegnula k njemu, otkinula rebro čokolade i pojela ga. Onda je on odlomio još jedno parče i pojeo ga. Skoro je nastao dvoboj između njih da vide ko će pojesti više. Čokoladica je brzo pojedena a ona je sedela razljućena što je neko bio toliko drzak da pojede pola njene čokoladice. Posle nekoliko trenutaka tišine, čovek je ustao i otišao i zatim se vratio sa još jednom Kit Kat čokoladicom. Odmotao ju je, odlomio parče i počeo da jede. Pomislila je, „Pa, pošto je on pojeo pola moje čokoladice, ja ću pojesti pola njegove.“ Zato je posegla rukom, odlomila komad čokolade i pojela ga. Ponovio se isti scenario sve dok čokoladica nije bila pojedena. Sedela je i mislila, „Ovo je najneverovatnija stvar koja mi se dogodila u čitavom životu.“ Nastavila je da zuri u njega i on je zurio u nju, bez reči. Upravo tada preko interkoma se začulo obaveštenje da je vreme da se ukrcaju u avion. Otvorila je tašnu da izvadi kartu i na njenu neizmernu sramotu, ugledala je svoju Kit Kat čokoladicu. Pojela je polovinu dve njegove čokoladice, a njena je još uvek bila u tašni! Pretpostavljam da postoje vremena kada sve stvarno krene pogrešno. Čini vam se da se oko vas ruši čitav vaš svet i pitate se šta se događa. Slično su se osećali i apostoli u 14. Poglavlju Jevanđelja po Jovanu. Doživljavali su pravi tobogan emocija. Sedmica je otpočela slavno sa Isusovim trijumfalnim ulaskom u Jerusalim, kada su ljudi mahali palminim granama i vikali „Osana Caru!“ Čak su i poglavari koji su kovali zavere protiv Njega uzviknuli u očajanju, „Šta da radimo! Čitav svet ide za Njim!“

Ali Isus nije došao da uspostavi zemaljsko carstvo i odbio je krunu. Razočarani i pometeni u svom snu o jevrejskom carstvu sa Isusom kao njihovim čudotvornim carem, prevrtljiv narod je počeo da se menja. Ubrzo su sveštenici ponovo tražili nekoga da im preda Isusa u ruke. Tako, na početku 14. poglavlja Jevanđelja po Jovanu vidimo Isusa i Njegove učenike u gornjoj sobi gde su zajedno imali pashalni obrok. Isus je tačno znao šta će se dogoditi u sledećih nekoliko sati. Znao je da će Ga Juda izdati. Znao je da će se tokom noći održati nelegalno suđenje i kako će njegovi učenici biti uznemireni. Znao je za krst i pozajmljeni grob. Pokušao je da pripremi učenike za sve to. Zato je počeo da ih teši. Da li danas među nama postoji neko kome je potrebna uteha? Znam da postoji. Izgubili smo mile i drage. Ljudi gube poslove. Neki imaju zdravstvenih problema. Drugi su usamljeni i potišteni. Svi doživljavamo razne vrste nevolja. Ali Isus kaže da je deo rešenja za uznemireno srce poverenje i On kaže svojim učenicima da veruju u tri stvari: „Najpre verujte mom prisustvu. Drugo, verujte mojim obećanjima. Treće, verujte meni kao ličnosti.“

 

Verujte mom prisustvu

Slušajte Njegove reči u 1. stihu: „Da se ne plaši srce vaše, verujte Boga, i mene verujte.“ A. Šta Isus ovde govori? Da li On kaže, „Verujete u Boga, sada je vreme da takođe verujete i u Mene?“ Ili On kaže, „Znam da verujete u Boga i takođe verujete u Mene. Upamtite, kada više ne budete mogli da me vidite, nemojte da prestanete da verujete u mene.“ Vidite, uvek nam je lakše da verujemo u ono što možemo da vidimo i opipamo. Svi mi imamo po mali deo Tome u nama, zar ne? Toma je rekao, „Dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati.“ Zato mu Isus pokazuje i on veruje. Isus zatim kaže, Tomo, „pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše.“ Biblija nas uči da su stvari koje možemo da vidimo samo privremene. Automobil kojim ste danas došli do crkve, samo je privremen. Ova zgrada, klupe na kojima sedite, propovedaonica, sve je privremeno. Sve je podložno propadanju. Postoji priča o jednoj veoma zauzetoj majci koja je stavila svoje dvoje dece na spavanje. Nakon što ih je ušuškala i saslušalanjihovemolitve, poželela im je laku noć i uzdahnula od olakšanja. „Najzad mogu da imam malo vremena za sebe.“ Tako je otišla u kupatilo, istuširala se i oprala kosu. Izlazeći iz tuša, obukla je staru kućnu haljinu, uvila kosu peškirom i stavila debeli sloj maske na lice, zatim je krenula u dnevnu sobu. Ali uz put je čula komešanje i smeh i spavaćoj sobi dečaka. Iznervirana, širom je otvorila njihova vrata i rekla, „Deco, odmah se vratite u krevet i da vas više ne čujem!“ Zatim je ugasila svetlo i zalupila vrata. Dečaci su se pogledali i upitali, „Ko je to bio?“ Pogledamo se u ogledalo i vidimo naše ostarelo telo i shvatimo da je i ono privremeno. Sve ono što možemo da vidimo i dodirnemo ovde je na kratko i zatim nestaje. Ali ono što ne možemo da vidimo traje zauvek. Ovo je teška pouka koju treba da naučimo, zar ne? Ipak, to je važna pouka, jer kada se suočavamo sa nevoljama i teškoćama u životu, kao hrišćani, treba da se setimo šta je Isus obećao. „Ja sam s vama u sve dane. Nikada vas neću napustiti. Verujte mom prisustvu.“

Verujte mojim obećanjima

Drugi stih počinje nekim od najlepših reči u Bibliji. Isus kaže, „Mnogi su stanovi u kući Oca mog. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.“

Bog je dao mnogo obećanja i u Starom i u Novom zavetu

On je Izrailjskom narodu obećao zemlju u kojoj teče mleko i med. Bilo je potrebno određeno vreme da se to obećanje ispuni, ali konačno je bilo ispunjeno. Obećao je Mesiju i za to je bilo potrebno mnogo vremena. Ali i to se is punilo. Rodio se Isus Hristos Spasitelj. Sada Bog obećava da će doćiponas.Jednogdanavečno ćemo biti s Njim. Ponekada postanemo nestrpljivi, ali Biblija nam kaže, „Možete da verujete u Božja obećanja. I ovo obećanje će se ispuniti.“ Biblija koristi mnogo različitih reči da opiše nebo. Na jednom mestu ono se naziva „državom“ da bi se opisao beskraj neba. Na drugim mestima naziva se „gradom“, ukazujući na broj stanovnika. Naziva se „carstvom,“ otkrivajući da će tamo postojati vladajuća struktura. Naziva se „rajem“, ukazujući na njegovu lepotu i poželjnost. Ali ovde se naziva „Kuća Oca mog“ i to je još jedan način da kažemo, „To je dom.“ Dom je mesto na kojem možete da budete ono što jeste. Dom je gde skidate kravatu i odbacujete cipele. Dom je gde možete da kažete ono što mislite. Dom je gde ste uvek prihvaćeni i voljeni. Niste samo gost. Vi ste stanovnik. Tu živite. To je dom. Isus kaže, „Odvešću vas u kuću mog Oca i ona će biti i vaša kuća. Vi ćete biti deo porodice. Bićete kod kuće, gde i pripadate.“ On kaže, „Mnogi su stanovi u kući oca mog.“ Neki prevodi kažu, „mnoge palate“. Dopada nam se ta reč. Ali „palata“ nije najbolji prevod grčke reči koju je Isus ovde upotrebio. Možda je bolji prevod „prebivalište“ ili „prostorije.“ Vidite, reč koju je Isus upotrebio dolazi iz istočnjačkog običaja prema kojem, kada sin odraste i oženi se, dovodi nevestu u svoju kuću. A otac dodaje još jednu prostoriju svojoj kući za njih. Kada odraste drugi sin i oženi se, dodaje se još jedna soba. Kuća postaje sve veća i veća kako porodica raste. Isus kaže, „Mnogi su stanovi u kući Oca mog. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.“ Skoro smo stigli. Nemojte da se obeshrabrite. Nemojte da vam srce oslabi. Skoro smo stigli. Poznatu pevačicu Merijen Anderson jednom su pitali, „Koja vam je najdraža uspomena u životu?“ Kada je odgovorila, nije spomenula događaj kada je pevala pred predsednikom. Nije spomenula kako je bila pozvana da peva pred engleskom kraljicom. Nije spomenula kako je jednog uskršnjeg jutra pevala pred 76,000 ljudi u Vašingtonu. Rekla je, „Najdraža uspomena u mom životu je kada sam prišla majci i rekla, „Mama, više ne moraš da pereš veš da bi zarađivala za život.“ To mi je najdraža uspomena u životu.“ Razmislite o tome. Veći deo mene već je tamo. Moje ime je napisano tamo. Moje državljanstvo je tamo. Moj Bog je tamo. Moj Spasitelj je tamo. Moje nasledstvo je tamo. Veći deo mene već je tamo. Uskoro će se sve ispuniti i bićemo u domu našeg Oca. Imaćemo novo telo i nećemo brinuti o starenju i bolestima i drugim stvarima koje nas ovde muče. „Verujte mojim obećanjima,“ kaže Isus. 

Verujte meni kao ličnosti

U 4. stihu Isus kaže, „I kuda ja idem znate, i put znate. Reče Mu Toma: Gospode! Ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati? Isus mu reče: Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me.“ Kakvo divno obećanje! On govori, „Neću vam samo pokazati put ili vam napisati uputstva kako da stignete. Ja ću doći i uzeti vas za ruku i odvesti u dom mog Oca. Onda ćete biti kod kuće.“ Imate li terete ovog jutra za koje mislite da ne možete da ih podnesete? Da li ste uznemireni? Da li ste zabrinuti ili uplašeni? Da li se iznutra osećate prazno? Da li se osećate usamljeno? Izgubljeno? Zbunjeno? Jedan vojnik upravo se vratio iz Vijetnamskog rata. Njegovi roditelji bili su poznati u društvu i prilično bogati. Približavao se Božić i upravo su se pripremali da odu na prvu proslavu u prazničnoj sezoni. Baš tada zazvonio je telefon i bio je to njihov sin. „Mama,“rekao je, „Vratio sam se u Ameriku.“ Odgovorila je: „To je divno! Gde si? Hoćeš li stići kući za Božić? Možeš li da stigneš na vreme za proslave? Svi jedva čekaju da te vide.“ Odgovorio je: „Da, mogu da stignem kući za Božić, ali najpre želim nešto da te pitam.“ „Šta?“ upitala je. „Pa, sa mnom je jedan drug iz Vijtenama. Može li i on da dođe?“ „Da, naravno,“ odgovorila je. „Dovedi ga. Sigurna sam da će uživati na žurkama.“ „Sačekaj malo, mama,“ rekao je sin. „Treba da objasnim nešto o njemu. Bio je strašno ranjen i izgubio je obe noge i jednu ruku. I lice mu je unakaženo.“ Nekoliko trenutaka vladala je tišina na liniji. Zatim je majka rekla. „U redu je. Dovedi ga kući na nekoliko dana.“ „Ne, mama, ne razumeš. On nema gde da živi. Nema nikog drugog. Želim da ga dovedem kući da to bude i njegova kuća.“ Majka je ponovo ćutala. Zatim je rekla, „Sine, to jednostavno ne bi išlo. To što tražiš bilo bi veoma nepošteno prema nama. Uticalo bi na čitav naš život. Sigurna sam da postoje vladine agencije koje bi ga rado preuzele. Slušaj, samo ti požuri kući za Božić i možda povremeno možeš da ga posetiš. Sine, žao mi je, ali moram da žurim ili ćemo zakasniti na proslavu. Pozovi nas uskoro, čim saznaš kada ćeš stići kući. Vidimo se.“ Kada su se roditelji kasno to veče vratili sa proslave, sačekala ih je hitna poruka od policije, tražeći da pozovu. Telefonirali su i policajac je rekao, „Žao mi je što sam morao da vas zovem. Upravo smo pronašli jednog mrtvog mladog vojnika u hotelskoj sobi. Lice mu je unakaženo i izgubio je obe nove i jednu ruku. Iz dokumenata identifikovali smo ga kao vašeg sina.“ Kakav god da je vaš teret ovog jutra, rešenje za uznemireno srce i dalje je isto, da verujemo, da verujemo u Njegovu prisutnost.“Nikada vas neću ostaviti, „rekao je On. „Uvek ću biti sa vama. Ne zaboravite moje prisustvo.“ Drugo, „Verujte mojim obećanjima. Kada sve izgleda mračno i tmurno, kada se čini da se sve raspada, setite se mojih obećanja.“ „Verujte meni kao osobi. Nećete se izgubiti. Nećete zalutati. Ja sam put i ja ću vas uzeti za ruku i odvesti u kuću mog Oca.“