nučite dete

nučite dete

Decu poučavamo rečima

Decu poučavamo rečima (onim što kažemo) i primerom (onim što radimo). Iako je primer verovatno jači uticaj, verbalna uputstva i dalje su važna.

U ovom članku otkrićemo praktične savete o vaspitavanju dece u finansijskim pitanjima. Kada je Mojsije poslednji put govorio Izrailjcima, uputio im je poziv, „I neka ove reči koje ti ja zapovedam danas budu u srcu tvom. I često ih napominji sinovima svojim, i govori o njima kad sediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad ležeš i kad ustaješ“ (5.Mojsijeva 6,6.7).

Očigledno, cilj hrišćanskih roditelja je da svoju decu vaspitaju na takav način da mogu da stupe u društvo kao nezavisne odrasle osobe, a taj cilj najbolje se ostvaruje kroz pravilno i dosledno vaspitanje u domu.

Danas mediji mnogo govore o raspadu društva, što za posledicu ima probleme kriminala, nasilja, nedovoljnih dostignuća, zloupotrebu socijalne pomoći, itd. Možemo da krivimo crkvu, školu ili vladu, ali ako smo stvarno iskreni prema sebi, pravi problem nalazi se u porodici.

U nekim slučajevima čini se da roditelji malo razmišljaju o donošenju dece na svet i onda, kada deca dođu, ne provode mnogo vremena u njihovom vaspitavanju.

Ipak, mi kao hrišćani razumemo da su deca nasledstvo od Gospoda i ozbiljno shvatamo Njegove savete o njihovom vaspitanju.
„Svako dete koje je došlo na svet svojina je Isusa Hrista, i ono treba da se vaspita rečju i primerom da voli i sluša Boga.

Međutim, najveći broj roditelja zanemario je delo koje im je Bog poverio i izostavio je vaspitanje i pripremu svoje dece da poznaju i vole Isusa Hrista, počevši od prvih dana razvoja dečjeg uma.

Ozbiljnim naporima roditelji treba da prate i uoče početak otvaranja dečjeg uma; neka u životu i domu sve ostalo bude na drugom mestu, osim pozitivne dužnosti koja im je poverena od Boga – da vaspitaju svoju decu u Gospodnjoj nauci i savetima“. 
Za današnje mlade slika budućnosti nije veoma svetla.

Ekonomija je današnji problem broj jedan – sve veći porast kriminala, droga, AIDSa i mnogih drugih problema. Deca vide da će, statistički, 50 posto njihovih brakova propasti.

Mnogi mladi parovi kreću u zajednički život sa finansijskim dugovima, dok se bore da otplate automobile, studentske kredite, kreditne kartice i druge stvari. A da zaključimo problem, oni nemaju nikakvo finansijsko obrazovanje.

Moguće je da prođu kroz čitavo školovanje a da nisu naučili kako da svoje finansije drže u ravnoteži, kako da kupe automobil, shvate osiguranje ili otkriju najbolji način za kupovinu doma.

Ako ste svoju decu naučili ovo, onda će se ona uzdići i u budućnosti vas nazvati blagoslovenima – a to će učiniti i njihovi bračni drugovi!
Postupanje prema novcu treba da bude deo obrazovanja svakog deteta. To je odgovornost koju roditelji treba da preuzmu na sebe, a ne da je prebace na učitelje, jer se iskustva zarađivanja i trošenja uglavnom događaju izvan učionice.

Džeparac

Jedan način na koji mnogi roditelji usmeravaju decu u upravljanju novcem je tako što će im dati džeparac. Smatram da džeparac treba da bude relativno mala suma, možda 200 – 300 dinara sedmično, ali da se daje redovno i sistematski.

S moje tačne gledišta, džeparac nije nešto što deca „zarađuju“, već mala suma koja im omogućava da nauče nešto o vrednosti novca pre nego što su dovoljno stara da zarade sopstveni novac.

Roditelji deci daju džeparac samo zašto što su ona deca porodice. Uz pomoć ovog novca, deca mogu da nauče da daju desetak i darove (davanje sopstvenog novca u crkvi mnogo je značajnije za decu), da štede za buduće potrebe i troše novac na ono što žele da kupe.

Plaćanje deci

U našoj porodici imali smo staromodnu ideju o „zajedničkom radu“ kako bismo ostvarili porodične ciljeve. Kada su napunili deset godina, moja supruga je odvela našu decu u lokalnu banku, koja im je besplatno otvorila račune.

Od tada su oni upravljali svojim računima – najpre uz pomoć – i redovno su rešavali svoja novčana pitanja.

Kako su dobijali novac koji su stavljali na svoje račune?

Mi smo prethodno razgovarali o ovome tokom našeg vremena za porodicu i bogosluženje, pa su se deca unapred radovala novom iskustvu.

Najpre smo uspostavili pravila za poslove koji se plaćaju i neplaćaju. Svaki član porodice obavljao je određene poslove kao deo svoje porodične odgovornosti.

Ti poslovi obuhvatali su uređivanje sopstvenih soba i čišćenje kupatila za sobom, pomaganje u postavljanju i čišćenju stola, izbacivanje smeća, hranjenje kućnih ljubimaca, itd. Ipak, kada su napunila 10 godina, počeli smo da plaćamo svojoj deci kako bi obavili poslove za koje je potrebno više vremena – kao što je košenje dvorišta, spremanje kuće, pranje automobila, pranje veša i peglanje, kuvanje za celu porodicu, mešenje hleba i pripremanje naročite hrane za subotu.

Pošto smo uglavnom bili porodica sa jednom platom, očigledno je da nismo mogli da priuštimo kućnu pomoćnicu ili dvorišnog pomoćnika. Zato smo plaćali deci i zatim su se ona brinula za svoje školske potrebe i kupovali su veći deo svoje garderobe.

Iako bismo sve te stvari ionako morali da kupimo, uz pomoć ovog dogovora deca su naučila vrednost novca i kako da njime upravljaju. Naša deca morala su da rade najmanje 20 sati sedmično da bi zaradila dovoljno za svoje potrebe.

Jedna važna stvar kada plaćate deci je da kada se jednom dogovorite da ćete im plaćati za određene poslove – pretpostavljajući da ih oni obavljaju na zadovoljavajući način – jeste da budete tačni i verni u novcu.

Moja supruga, koja upravlja novcem u našoj porodici, uvek je plaćala deci za njihov rad odmah nakon davanja desetka i odvajanja darova (to je uvek na prvom mestu), tako da nikada ne bi ponestalo novca koji treba da bude namenjen njima.

Imali smo i običaj da napravimo pismene ugovore sa decom, koje su potpisivali i oni i mi, kako ne bi bilo propusta u memoriji sa bilo koje strane.

Sprovodili smo ovaj plan sa našom decom od kada su napunila 10 godina pa sve do srednje škole. Kada su krenuli u srednju školu, pronašli su poslove preko leta i radili su na školskom kampusu ili u gradu. Ali uvek su znali da kod kuće mogu da zarade dodatni novac.
Veoma smo naglašavali važnost obrazovanja i pripremanja za finansijsku nezavisnost. Poslovi sa minimalnom platom jednostavno nisu dovoljni za porodični budžet. Takvi poslovi služe osnovno kako bi mladima pružili radno iskustvo i stupanje u radno tržište, kao i dopuna onima koji već rade. U skladu sa tim, naša porodica je uvek podrazumevala da će deca završiti srednju školu i otići na fakultet.

Šta dugujemo našoj deci

Smatrali smo, zasnovano na našem proučavanju Biblije i Duha proroštva, da deci dugujemo tri stvari.

To su:
1. Okruženje hrišćanskog doma. Trudili smo se da pružimo dobro versko vaspitanje. To znači redovno porodično bogosluženje i odlazak u crkvu, kao i učestvovanje na bogosluženjima. Za nas je to takođe značilo primenjivanje Mateja 6,33: „Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati.“

2. Spremnost za rad i cenjenje istog. Naša deca naučila su da novac dolazi kao rezultat posvećivanja vremena drugima kroz obavljanje zadataka koji su im vredni. Otkrili su da se marljivost i integritet na poslu uvek zapažaju, cene i nagrađuju. Mlada osoba koja nikada nije naučila da radi ili da upravlja novcem nije osposobljena da stupi u tržište rada i živi samostalno.

3. Dobro obrazovanje. Obrazovanje je danas skupo – naročito u privatnim školama. Ali roditelji koji planiraju za svoju decu ne samo ovaj život, već i onaj koji će doći, znaju da se ovo veoma is- plati. Često me tokom seminara ljudi pitaju šta mislim o studentskim kreditima.

Moj prvi odgovor je pitanje, „A šta se dogodilo sa vrednim radom?“

Verujem da studentski krediti treba da budu poslednje sredstvo.

Prva mogućnost treba da bude vredan rad.
Svi biblijski principi za upravljanje ličnim novcem primenjuju se i na decu kao na odrasle – principi kao što su vernost u desetku, iskrenost, poštenje, štednja za buduće potrebe, izbegavanje dugova, itd.

Pored toga, imali smo obilje dobrih, praktičnih saveta od Elen Vajt u vezi dece i vaspitanja u upravljanju novcem. Sledeći primeri su tipični:
„Neka svaki mladić i devojka i svako dete uči ne samo da rešava izmišljene probleme, već da vodi tačan izveštaj o svojim prihodima i izdacima. Neka upotrebljavajući novac uči kako se on pravilno upotrebljava.

Bilo da se izdržavaju doprinosom roditelja ili svojom vlastitom zaradom, neka dečaci i devojčice uče da biraju i kupuju svoju odeću, knjige i druge potrebe; vodeći izveštaj o svojim izdacima naučiće mnogo bolje nego na bilo koji drugi način, vrednost novca i kako se njima treba služiti“. 
Ovi principi su jasni i osnovni. Roditelji treba da uče decu da vode računa o svojim prihodima i troškovima, bez obzira da li prihod dolazi od roditelja – džeparac – ili je to novac koji su sami zaradili. Oni od malih nogu treba da troše svoj novac za osnovne potrebe – odeću, knjige i lične stvari.

Ono što smo zapazili kada su deca sama počela da kupuju svoju odeću bilo je da ona nisu često kupovala odeću poznatih brendova. Bile su im sasvim dobre i imitacije.

Pored toga, kada su naša deca išla u kupovinu, najpre bi pogledala ono što je na rasprodaji da vide postoji li nešto što odgovara njihovim potrebama.

Kada deca kupuju svoju odeću ona se bolje staraju za nju, tako što će je staviti u orman posle nošenja i trudiće se da je ne oštete ili uprljaju.
Pitanje koje roditelji često postavljaju je, „Koliko stara treba deca da budu kada počnu da uče o upravljanju novcem?“ Verovatno čim su dovoljno stara da počnu da broje. „Veoma mlada deca treba da se uče da čitaju, pišu, razumeju cifre, da se staraju za svoje račune“ (Child Guidance, p. 136).

„Naučite vašu decu da Bog ima pravo na sve što poseduju, i da ništa ne može da poništi Njegovo pravo; sve što imaju samo im je povereno da bi pokazali da li će biti poslušni… Navike u ekonomiji, industriji i treznosti su, čak i u ovom svetu, bolji deo za vas i vašu decu, vredniji od bogatog miraza“ (Child Guidance, p. 134).

„Njih (decu) ne treba nositi na rukama i snabdevati novcem kao da postoji neki neiscrpni izvor, iz kojega mogu uzimati da zadovolje svaku svoju zamišljenu potrebu“ (Temelji srećnog doma, str. 314).

Pored učenja da vode računa o prihodu i troškovima kroz upotrebu jednostavnog budžeta, deca razvijaju i naviku da štede deo svog prihoda. Ona mogu da nauče prednosti plaćanja kešom za ono što kupe i kako kamata može da radi za njih. Teret duga nikada ne treba da muči decu ako želite rano da ih naučite dobrom upravljanju novcem.

Vaša deca na početku neće zarađivati veliku količinu novca. Ipak, tokom tih prvih prihoda morate da ih ohrabrite da budu samodisciplinovana i da počnu proces pravljenja budžeta tako što će odvajati svoj desetak i darove.

Kako deca postaju starija i odlaze dalje putem ka nezavisnosti, roditelji treba da pruže novo i veće finansijsko obučavanje. Pomaganje pripremanja porodičnog budžeta može da ih pouči koliko je opširno vođenje domaćinstva.

Pošto svaka odrasla osoba mora da se suoči sa finansijskim pitanjima, iskusni roditelji znaju da je poučavanje dece u tim stvarima jedan od najvažnijih koraka na putu ka nezavisnosti.

Mogli bismo prenošenje naše vere i iskustva na sledeću generaciju da uporedimo sa štafetnom trkom. Bilo koji trener reći će vam da se štafetne trke dobijaju ili gube tokom predavanja štafete od jednog trkača do drugog. Retko sportisti ispuštaju palicu kada je jednom čvrsto uhvate.

Ispuštanje se obično događa tokom razmene između trkača. Kao roditelji, imamo odgovornost da predamo štafetu biblijskih principa o upravljanju novcem.

Ponekada nam se može činiti da ne napredujemo naročito, ali ako smo dosledni, strpljivi i istrajni, možemo da budemo uspešni.