POREKLO ZLA

Velika borba Između dobra i zla

Mnogim ljudima je poreklo zla i uzrok njegovog postojanja razlog velike zbunjenosti. Oni vide greh sa
njegovim strašnim posledicama bola i pustošenja i pitaju se kako sve ovo može da postoji pod vladavinom
Onoga koji je neizmeran u svojoj mudrosti, sili i ljubavi. To je tajna koju oni ne mogu da shvate. U svojoj
neizvesnosti i sumnji oni su slepi za tako jasne i za spasenje važne istine koje su nam otkrivene u Božjoj
Reči. Ima ljudi koji se trude da doznaju u pogledu postojanja greha ono što Bog nije nikada otkrio, i zato
ne mogu da nađu rešenje za svoje teškoće. A oni koji su skloni sumnji i kritikovanju uzimaju to kao
opravdanje za odbacivanje Svetoga pisma. Drugi, opet, ne mogu da nađu rešenje ovog velikog problema
jer su predanja i pogrešna tumačenja potamnjela biblijsku nauku o Božjem karakteru, o pripodi njegove
vladavine i o načelima njegovog postupanja sa grehom. Nemoguće je dati takvo obešnjenje o poreklu greha kojim bi se moglo opravdati njegovo postojanje. Ali
o poreklu i konačnoj sudbini greha možemo ipak toliko razumeti da nam bude jasna pravda i Božja
dobrota u svem njegovom postupanju sa zlom. Sveto Pismo jasno uči da Bog ni u kom pogledu nije
odgovoran za pojavu greha, i nikakvo samovoljno uskraćivanje božanske milosti niti ikakva nesavršenost
u božanskom vladanju nisu dali povoda stvaranju pobune. Greh je uljez za čije se postojanje ne može
navesti razlog. On je tajanstven, neobjašnjiv i opravdavati ga značilo bi braniti ga. Kada bi se za nj moglo
naći opravdanje ili razlog njegovog postojanja, onda bi on prestao biti greh. Naše jedino tumačenje greha
je ono koje je dato u Božjoj Reči: greh je »prestup zakona«; on je utelovljenje načela koje je u surotnosti
sa velikim zakonom ljubavi na kome se zasniva božanska vladavina.
Pre nego što se pojavilo zlo, u celom svemiru je vladao mir i radost. Sve je bilo u porpunoj saglasnosti
sa Stvoriteljevom voljom. Ljubav prema Bogu bila je iznad svega, a ljubav jednog prema drugome
neprostrana. Hrist, Reč i jedinorodni Božji Sin, bio je jedno sa večnim Ocem – jedno po prirodi, karakteru i
namerama – jedino biće u celom svemiru koje je moglo da zna sve Božje planove i odluke. Otac je preko
Hrista stvorio sva nebeska bića. »Jer kroz njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi
i što se ne vidi, bili prestoli ili poglavarstva ili gospodstva, ili vlasti.« ***Kološanima 1, 16. I Hristu, kao i
Ocu, ukazivalo je celo nebo odanost.Pošto je zakon ljubavi temelj Božje vladavine, blaženstvo svih stvorenih bića zavisilo je od njihove
potpune saglasnosti sa njegovim načelima pravde. Bog očekuje od svih svojih stvorenja službu ljubavi,
poštovanje koje se temelji na pravom razumevanju Božjeg karaktera. On ne voli iznuđenu vernost, zato
daje svim bićima slobodnu volju da bi mu dragovoljno služili.
Ali bio je jedan koji je odlučio da zloupotrebi slobodu. Greh se pojavio u onome koji je, pored Hrista,
bio najviše poštovan od Boga i koji je među nebeskim stanovnicima bio najviši po moći i časti. Pre svog
pada Lucifer je bio herubim zaklanjač, svet i čist. »Ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun
si mudrosti, i sasvim si lep… Ti si bio herubim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj
gori Božjoj, hodaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putovima svojim od dana kad se rodi
dokle se ne nađe bezakonje na tebi.« ***Jezekilj 28, 12. 15.
Lucifer je mogao sačuvati Božju naklonost, mogao je biti voljen i poštovan od sve nebeske vojske, a sve
svoje plemenite sposobnosti mogao je upotrebiti na blagoslov i na proslavljanje svoga Stvoritelja. Ali,
prorok veli: »Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari svoju svetlošću svojom.« ***Jezekilj 28, 17.
Lucifer je dozvolio da se postepeno razvija njegova sklonost za uzvišenjem samoga sebe. Bog ga je ukorio:
»Što izjednačuješ srce svoje sa srcem Božjim.« ***Jezekilj 28, 6. »A govorio si u srcu svom: izaći ću na
nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sest ću na gori zbornoj, na strani severnoj; izaći ću u
visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim.« ***Isaija 14, 13. 14. Umesto da se trudio da iznad svega
uzdigne Boga u mislima i srcima Božjih stvorenja, Lucifer je težio da njihovu službu i poštovanje pridobije
za sebe. I pošto je poželeo čast koju je neizmerni Otac dao svome Dinu, ovaj knez anđela težio je za
vlašću na koju je imao pravo samo Hrist.

Celo se nebo radovalo što odsjajuje Stvoriteljevu slavu i objavljuje njegovu pravdu. I dok je Bog na ovaj
način bio poštovan, svuda su vladali mir i radost. Ali jedan ton nesklada poremetio je nebesku harmoniju.
Uzdizanje samoga sebe i služba sebi, što je u suprotnosti sa Stvoriteljevim planom, probudio je mračna
predosećanja kod anđela kojima je proslavljanje Boga bila najviša dužnost. Nebeski savet je raspravljao sa
Luciferom. Božji Sin mu je ukazao na veličinu, dobrotu i pravednost Stvoriteljevu i na svetu i
nepromenljivu prirodu njegovog zakona. Sam Bog je utvrdio red na nebu, a Lucifer bi odstupanjem od
njega prezreo svoga Stvoritelja i sam sebe survao u propast. Ali opomena, učinjena jedino iz neizmerne
ljubavi i milosrđa, izazvala je još više duh protivljenja. Lucifer je dopustio da njime zavlada zavist prema
Hristu, i postajao je sve uporniji.
Ponosan na svoju slavu, on je težio za prevlašću. Visoke časti koje su Luciferu bile ukazivane nije on
cenio kao Božji dar, i one nisu u njemu probudile zahvalnost prema Stvoritelju. On se hvalio svojom
slavom i uzvišenim položajem, i težio je da se izjednači sa Bogom. Nebeske čete su ga volele i poštovale.
Anđeli su se radovali što su mogli izvršavati njegove naredbe, a on je više od svih bio obdaren mudrošću i
slavom. Ipak, Božji Sin bio je priznat kao vladar neba, silom i vlašću jednak sa Ocem. Hristos je učestvovao
u svim savetovanjima sa Ocem, dok Luciferu nije bilo dozvoljeno da bude upućen u sve Božje namere.
Ovaj moćni anđeo se pitao: zašto da Hristos ima vrhovnu vlast? Zašto da ga poštuje i Lucifer?
Napustivši svoje mesto u neposrednoj Božjoj blizini, Lucifer je otišao među anđele da seje suv
nezadovoljstva. Vršeći svoj posao potajno, i krijući svoje prave namere pod izgledom strahopoštovanja
prema Bogu, trudio se da izazove nezadovoljstvo prema zakonima po kojima se upravljaju sva nebeska
bića. Tvrdio je da su oni nepotrebno ograničenje. Sotona je dokazivao da anđeli, pošto su po prirodi sveti,
treba da slušaju glas svoje vlastite volje. Težio je da u njima izazove saučešće prema sebi, prikazujući sve
tako da je Bog nepravedno postupao sa njime time što je Hristu ukazao najvišu čast. Tvrdio je da tražeći
veću vlast i čast ne ide za uzvišenjem samoga sebe, nego hoće da osigura slobodu svim stanovnicima
neba, da bi time mogli postići viši stubanj života.

Bog je u svom velikom milosrđu Lucifera dugo trpeo.

Nije ga odmah uklonio sa njegovog visokog
položaja kada je počeo da izaziva duh nezadovoljstva, pa čak ni onda kada je počeo da širi svoje
buntovničke zahteve među anđelima. Dugo mu je bilo dopušteno da ostane na nebu. Često mu je bilo
nuđeno oproštenje pod uslovom pokajanja i pokornosti. Učinjeni su takvi napori kakve je mogla da
zamisli samo neizmerna ljubav i mudrost da ga odvrati od njegovih zabluda. Nikada do tada na nebu nije
se znalo za nezadovoljstvo. Lucifer nije ni sam u početku znao kuda ga vode njegove misli; nije razumeo
pravu prirodu svojih osećanja. Ali kada je bilo dokazano da je njegovo nezadovoljstvo neopravdano,
uverio se da nije bio u pravu, da su božanski zahtevi pravedni, i da treba da ih kao takve prizna pred celim
nebom. Da je to učinio, spasao bi ne samo sebe nego i mnoge anđele. U to vreme nije još sasvim pokazao
svoju nevernost prema Bogu. Iako se odrekao svog položaja kao anđeo zaklanjač, on bi ipak opet mogao
biti postavljen u svoju službu da se vratio Bogu, priznavši Stvoriteljevu mudrost i zadovoljivši se da
zauzima mesto koje mu je po velikom Božjem planu bilo određeno. Ali oholost ga je sprečavala da se
pokori. Tvrdoglavo je branio svoje postupke tvrdeći da mu nije potrebno pokajanje, i otvoreno je stubio u
veliku borbu protiv svoga Stvoritelja.

Upotrebio je sve sile svoga jakog duha da obmanom zadobije simpatije anđela koji su bili pod njegovim
zapovedništvom. Čak je i činjenicu da ga je Hristos opomenuo i savetovao tako izopačio da bi mogla da
posluži njegovim izdajničkim namerama. Onima sa kojima ga je vezivalo najsrdačnije poverenje govorio je
da je nepravedno osuđen, da se njegov položaj ne ceni i da se radi na tome da mu se ograniči sloboda.
Pošto nije bio zadovoljan samo iskrivljavanjem Hristovih reči, počeo je da izvrće istine i da otvoreno širi
laži, optužujući Božjeg Sina da hoće da ga ponizi pred stanovnicima neba. Pokušavao je takođe da lažno
optuži anđele koji su ostali verni Bogu. Sve one koje nije mogao zavesti i pridobiti na svoju stanu optužio
je da su ravnodušni prema interesima neba. Upravo za ona dela koja je sam činio optuživao je one koji su
Bogu ostali verni. Da bi podupro svoje optužbe da je Bog nepravedan prema njemu, lažno je predstavljao
Stvoriteljeve reči i dela. Njegov cilj bio je da zbuni anđele veštim iskrivljavanjem Božjih namera. Sve što je
bilo jednostavno, uvio je u tajanstvenost, a veštim iskrivljavanjem činjenica izazvao je sumnju prema
najjasnijim Gospodnjim izjavama. Njegov visoki položaj, u tako tesnoj vezi sa božanskom vladavinom, dao
je njegovom predstavljanju još veću snagu, i mnogi su bili zavedeni da mu se priključe u pobuni protiv
nebeskog autoriteta.

Bog u svojoj mudrosti dopustio je sotoni da nastavi svoje delo dok se duh nezadovoljstva nije pretvorio
u otvorenu bunu. Sotonine namere trebalo je da se sasvim otkriju da bi svi mogli upoznati njihovu pravu
prirodu i svrhu. Lucifer, kao pomazani herubim, bio je veoma uzvišen; nebeska bića su ga vrlo volela, i on
je imao veliki uticaj na njih. Božja vladavima obuhvatala je ne samo stanovnike neba nego i sve druge
svetove koje je On stvorio. Sotona je mislio ako bude mogao da uvuče nebeske anđele u bunu, onda će to
moći i sa stanovnicima drugih svetova. Sa velikom veštinom objasnio im je svoj stav, i upotrebio je
lukavstvo i laž da bi postigao svoj cilj. Njegova sila obmanjivanja bila je vrlo jaka, a ogrnuvši se plaštom
laži imao je veći uspeh. Ni verni anđeli nisu sasvim mogli prozreti njegov karakter i videti kuda ih vodi
njegovo delo.
Sotona je bio tako visoko cenjen, a svi njegovi postupci su bili uvijeni u takvu tajanstvenost da je
anđelima bilo teško da otkriju pravu prirodu njegovog rada. Sve dok se nije potpuno razvio, greh nije
mogao izgledati tako opasan kao što je u stvari bio. Sve do tada greh nije imao mesta u Božjem svemiru, a
sveta bića nisu ništa znala o njegovoj prirodi i strahoti. Ona ne bi mogla razumeti strašne posledice koje
bi nastupile uklanjanjem božanskog zakona. Sotona je u početku prikrivao svoje delo priznajući prividno
svoju vernost Bogu. Tvrdio je da želi uzvisiti Božju čast, utvrditi postojanost njegovog carstva i unaprediti
blagostanje svih stanovnika neba. Izazivajući nezadovoljstvo kod anđela koji su mu bili potčinjeni, znao je
vrlo vešto da se pretvara kao da hoće da ukloni to nezadovoljstvo. Kada je zahtevao da se učine promene
u zakonu i sistemu Božje vladavine, to je činio pod izgovorom da su ove potrebne da bi se sačuvalo
jedinstvo neba.

U svom postupanju sa grehom, Bog se mogao poslužiti samo pravdom i istinom. Sotona je
upotrebljavao ono što Bog nije mogao upotrebiti – laskanje i prevaru. Pokušavao je da iskrivi Božju reč, a
plan Božje vladavine pogrešno je predstavljao anđelima, tvrdeći da Bog nije pravedan, jer stanovnicima
neba postavlja zakone i propise, i hoće da uzvisi samoga sebe tražeći od njih pokornost i poslušnost. Zato
se pred stanovnicima neba, kao i pred svim svetovima, moralo dokazati da je Božja vladavina pravedna i
njegov zakon savršen. Sotona je nastojao da pokaže kao da on sâm želi da unapredi blagostanje svemira.
Pošto je trebalo da svi razumeju pravi karakter ovoga buntovnika i njegov pravi cilj, sotoni je moralo biti
dato vreme da se potpuno otkrije kroz svoja bezbožna dela.
Sotona je neslogu koju je izazvao svojim ličnim ponašanjem na nebu pripisivao Božjem zakonu i
njegovoj vladavini. Tvrdio je da je njegov cilj da usavrši Božje uredbe. Zato je bilo potrebno da ima priliku
da pokaže prirodu svojih zahteva i praktični plod svojih predloženih promena u božanskom zakonu. Sama
njegova dela trebalo je da ga osude. Sotona je od početka tvrdio da on nije buntovnik. Zato je ceo svemir
trebalo da vidi da je varalica raskrinkan.
Čak kada je odlučeno da sotona ne može više ostati na nebu, neizmerna Božja mudrost nije sotonu
uništila. Pošto Bogu može biti ugodna samo služba iz ljubavi, vernost njegovih stvorenja mora se temeljiti
na osvedočenju o njegovoj pravičnosti i dobroti. Stanovnici neba i drugih svetova, pošto nisu bili
pripremljeni da razumeju prirodu i posledice greha, ne bi mogli razumeti pravdu i Božje milosrđe ako bi
sotona odmah bio uništen. Da je odmah bio uništen, oni bi služili Bogu više iz straha nego iz ljubavi. Uticaj
varalice ne bi bio sasvim uništen, niti bi duh pobune bio sasvim iskorenjen. Moralo se dopustiti da zlo
sazri. Za dobro celog svemira kroz sva vremena bilo je potrebno da sotona potpunije razvije svoja načela,
da bi sva stvorenja mogla videti u pravoj svetlosti njegove optužbe protiv božanske vladavine, i da
pravda, Božja milost i nepromenljivost Božjeg zakona ne bi više nikada bili dovedeni u sumnju.

Sotonina pobuna trebalo je da bude pouka celom svemiru kroz sva buduća vremena i večno
svedočanstvo o prirodi i strašnim posledicama greha. Sotonina načela i njihov uticaj na ljude i anđele
trebalo je da pokaže kakvi su plodovi uklanjanja božanskog autoriteta i da posvedoči da je sa postojanjem
božanske vladavine i njegovog zakona povezano blagostanje svih bića koja je On stvorio. Tako je istorija
ove strašne pobune trebalo da bude stalna zaštita svim svetim bićima; da ih sačuva od pogrešnog
shvatanja o tome šta znači prestup i da ih zaštiti od greha i njegove kazne.
Sve do samog svršetka pobune na nebu, veliki nasilnik se stalno opravdavao. Kada je objavljeno da sa
svim svojim pristalicama mora da bude izagnan iz stanova blaženstva, vođa zavere je drsko pokazao svoj
prezir prema Stvoriteljevom zakonu. Stalno je ponavljao da anđelima nije potreban nikakav nadzor, nego
treba da budu slobodni, da čine svoju vlastitu volju koja će ih uvek ispravno voditi. Kritikovao je božanske
zakone kao neko ograničenje njihove slobode, i izjavio je da je njegova namera da ukine zakon da bi
nebeska vojska, oslobođena ovog jarma, mogla da dospe do uzvišenog i slavnijeg života.
Jednodušno su sotona i njegove čete svalile svu odgovornost za svoju pobunu na Hrista tvrdeći da se
nikad ne bi pobunili da nisu bili ukoreni. Pošto su bili uporni i prkosni u svome neverstvu i uzaludno
pokušavali da obore Božju vladavinu, predstavljajući se bogohulno kao nevine žrtve nasilničke vlasti,
buntovnik i sve njegove pristalice bili su napokon prognani sa neba.
Isti duh koji je otpočeo bunu na nebu još uvek podsrekava bunu na zemlji. Sotona je nastavio da se kod
ljudi služi istim sredstvima kao i kod anđela. Njegov duh vlada sada i u deci nepokornosti. Kao on, tako i
oni pokušavaju da obore ograde Božjeg zakona i obećavaju ljudima slobodu prestupanjem njegovih
propisa. Karanje greha izaziva još uvek duh mržnje i otpora. Kada Božje opomene utiču na savest ljudi,
sotona ih nagoni da se opravdavaju i da za svoj grešni život traže odobravanje drugih. Mesto da svoje
zablude napuste, izazivaju neraspoloženje prema onome koji ih kara, kao da je on jedini uzrok njihovih
teškoća. Od dana pravednog Abela pa sve do našega vremena, ovaj se duh sizao protiv onih koji su se
usudili da kore greh.
Kao što se sotona na nebu poslužio lažnim predstavljanjem Božjeg karaktera, prikazujući Boga strogim i
nasilnikom, tako je i na zemlji zaveo ljude na greh. A kada je u tome uspeo, tvrdio je da su Božja
nepravedna ograničenja dovela do čovekovog pada, kao što su bila razlog i njegovoj pobuni.
Ali Večni je sam objavio svoj karakter: »Gospod, Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem
i istinom; koji čuva milost hiljadama; prašta bezakonja i nepravde i grehe; koji ne pravda krivoga.« (***2.
Mojsijeva 34, 6. 7.)
Isteravši sotonu s neba, Bog je pokazao svoju pravdu i potvrdio čast svoga prestola. Ali kada je čovek
sagrešio, naveden prevarama svog otpalog duha, Bog je svoju ljubav pokazao time što je dao da njegov
jedinorodni Sin umre za pali ljudski rod. U pomirenju se otkrio Božji karakter. Krst je moćan dokaz celom
svemiru da Luciferov put prestupa ni na koji način ne može da se pripiše Božjoj vladavini.
U borbi između Hrista i sotone otkriven je za vreme Spasiteljevog rada na zemlji karakter velikog
varalice. Ništa nije moglo tako potpuno da odvoji sotonu od ljubavi nebeskih anđela i celog vernog
svemira kao njegova okrutna borba protiv Otkupitelja sveta. Drsko huljenje kojim se sotona usudio tražiti
da mu se Hristos pokloni; njegova drska smelost kojom ga je odneo na visoku goru i na vrh hrama;
podmukla namera koja se videla u podsticanju da skoči sa ogromne visine; njegova neumorna zloba koja
ga je progonila od mesta do mesta i podstrekavala srca naroda i sveštenika da odbace Hristovu ljubav i
napokon da viču: »Raspni ga! Raspni!« – Sve je to izazivalo čuđenje i gnušanje svemira.
Sotona je nagnao svet da odbaci Hrista. Knez zla je upotrebio svu svoju moć i lukavstvo da uništi Isusa,
jer je video da Spasiteljeva ljubav i milosrđe, njegovo sažaljenje i nežnost otkrivaju svetu Božji karakter.
Sotona je pobijao sve što je Božji Sin tvrdio, i za svoja oruđa upotrebio je ljude da bi Spasiteljev život
ispunio nevoljama i brigama. Lukavstva i laži kojima je pokušavao da spreči Isusovo delo, mržnja koju su
pokazivali sinovi neposlušnosti; njegove strašne optužbe protiv Onoga čiji je život bio besprimerna služba
dobrote – sve je to poticalo iz duboke želje za osvetom. Razbuktana vatra zavisti i zloće, mržnje i osvete
plamsala je na Golgoti protiv Božjeg Sina dok je celo nebo u nemom užasu gledalo na ovaj prizor.
Pošto je prineo veliku žrtvu, Hristos se vazneo na nebo, ali nije hteo da primi obožavanje anđela dok
nije zamoli Oca: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam i ja.« ***Jovan 17, 24. Tada je
sa Božjeg prestola došao odgovor sa naizmernom ljubavlju i silom: »I da mu se poklone svi anđeli Božji.«
***Jevrejima 1, 6. Nikakva mrlja nije bila na Isusu. Pošto je podneo poniženja i žrtvu, dato mu je ime koje
je iznad svakog imena.

Sada je sotonina krivica bila bez opravdanja. On se pokazao onakav kakav je: varalica i ubica. Jasno je
bilo da bi isti duh kojim je vladao nad sinovima čovečjim, koji su bili pod njegovom vlašću, otkrio i na nebu
da mu je bilo dopušteno da vlada nad njegovim stanovnicima. On je tvrdio da će prestup Božjeg zakona
doneti slobodu i napredak, a mesto toga doneo je ropstvo i poniženje.
Sotonina lažna optuživanja protiv božanskog karaktera i njegove vladavine pokazala su se u svojoj
pravoj svetlosti. Optuživao je Boga da traženjem pokornosti i poslušnosti od svojih stvorenja hoće da se
uzvisi, i izjavio je da Stvoritelj primoravajući sve druge na samoodricanje ne pokazuje sam samoodricanja
niti prinosi ikakvu žrtvu. Sada se videlo da je za spasenje palog i grešnog čoveka Vladar svemira dao
najveću žrtvu, koju može samo samo ljubav da učini, »jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom.«
(***2. Korinćanima 5, 19.) Dalje se videlo da je Lucifer, težeći za čašću i prevlašću, otvorio vrata grujehu,
a Hristos se, da bi uništio greh, ponizio i bio poslušan do same smrti.
Bog je jasno pokazao svoje zgražanje prema načelima bune. Celo nebo je videlo u sotoninoj osudi i u
spasenju čoveka otkrivenje Božje pravednosti. Lucifer je tvrdio: ako je Božji zakon nepromenljiv i njegova
kazna neizbežna, onda svaki prestupnik mora za uvek da izgubi Božju naklonost. Tvrdio je da grešno
čovečanstvo ne može biti spaseno i da je ono njegov zakoniti plen. Ali Hristova smrt je bila neoborivi
dokaz u prilog čoveka. Kazna zakona pala je na Onoga koji je bio jednak Bogu, a čovek je mogao da
prihvati Hristovu pravdu, i da pokajanjem i poniznim životom pobedi sotonu, kao što ga je pobedio i Božji
Sin. Tako je Bog pravedan i opravdava sve one koji veruju u Isusa.
Ali Hristos nije došao na ovu zemlju da strada i umre samo zato da bi spasao čoveka. On je došao da
»učini zakon velikim i slavnim.« Došao je ne samo da stanovnici ovoga sveta poštuju zakon kao što treba
nego da i svim svetovima dokaže da je Božji zakon nepromenljiv. Da se zakon mogao ukinuti, Božji Sin ne
bi morao da žrtvuje svoj život da bi okajao prestup zakona. Hristova smrt je dokaz o nepromenljivosti
zakona; žrtva koju je prinela neizmerna ljubav Oca i Sina da bi grešnici mogli biti spaseni – što je jedino
ovaj plan spasenja mogao učiniti – pokazuje celom svemiru da su pravda i milosrđe temelj božanskog
zakona i Božje vladavine.
Na završetku suda videće se da za greh nije postojao razlog. Kada Sudija cele zemlje bude zapitao
sotonu: »Zašto si se digao protiv mene i otimao podanike moga carstva?« Začetnik greha neće moći dati
nikakvo opravdanje. – Sva će usta biti zatvorena, – buntovničke čete stajaće neme.
Krst Golgote je dokaz da je zakon nepromenljiv. On takođe svetu objavljuje da je plata za greh smrt. U
Spasiteljevom poslednjem uzviku: »Svršeno je!« odzvonilo je sotoni posmrtno zvono. Velika borba koja je
tako dugo trajala bila je tada odlučena, i konačno je osigurano istrebljenje greha. Božji Sin je prošao kroz
vrata groba« da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola«. ***Jevrejima 2, 14. Luciferova
težnja za samouzvišenjem navela ga je da kaže: »Podignuću presto svoj više zvezda Božjih… izjednačiću se
s Višnjim.« A Bog kaže: »Zato… obratiću te u pepeo na zemlji… i neće te biti do veka.« ***Isaija 14, 13.
14; ***Jezekilj 28, 18. 19. »Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti
kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.«
***Malahija 4, 1.
Cela vasiona će biti svedok o prirodi i posledicama greha. A njegovo potpuno uništenje koje bi, da je
bilo odmah u početku izvršeno, uplašilo anđele i Bogu nanelo sramotu, sada će opravdati njegovu ljubav i
uzdignuti njegovu čast pred svim bićima svemira, kojima je najveća radost da vrše njegovu volju i u čijim
je srcima upisan njegov zakon. Zlo se neće više nikada pojaviti. Božja reč veli: »Neće se dva puta
podignuti pogibao.« ***Naum 1, 9. Božji zakon, koji je sotona prezirao kao jaram ropstva, biće poštovan
kao zakon slobode. Oprobana i okušana stvorenja neće više nikada otpasti od svoje podaničke vernosti
prema Onome čiji se karakter otkrio pred njima kao nedokučiva ljubav i beskrajna mudrost.