Opis proizvoda

PAKLENA PREPISKA

PISMA STARIJEG DEMONA MLAĐEM

K. S. Luis

Sigurno si se često pitao zašto Neprijatelj [Bog] u većoj meri ne upotrebi svoju silu da bi čovekovoj duši otkrio svoje prisustvo u bilo kojoj meri i u bilo kom trenutku koji odabere. Da naprosto pregazi ljudsku volju (što bi postigao ukoliko bi svoje prisustvo očitovao na imalo jači i nedvosmisleniji način) bilo bi za njega beskorisno. Naime, On ne pristaje na to da ih samo poništi ili pripoji sebi. Spreman je da ih u početku pogura. Najpre će ih ohrabriti znacima svog prisustva koji se njima, iako beznačajni, čine velikima, kao i osećanjem miline i lakim pobedama nad iskušenjima. Pre ili kasnije On povlači ako ne zaista, onda bar iz njihovog svesnog doživljaja svaku podršku i ohrabrenje. On ostavlja stvorenje da stoji na sopstvenim nogama da samo snagom volje nastavi sa dužnostima koje su izgubile svaku draž. Upravo tokom ovih perioda potonuća, mnogo više nego za vreme uspona, čovek postaje biće kakvo On želi. Ne varaj se, Repati. Naš cilj nikada nije u većoj opasnosti nego kad čoveka koji više nema želju, ali i dalje namerava da izvršava volju našeg Neprijatelja, pogledaj oko sebe svemir iz koga je iščezao svaki njegov trag, i mada se pita zašto je ostavljen, i dalje se njemu pokorava. K. S. Luis, Paklena prepiska, poglavlje „O kolebanju ljudske prirode i svrsi stradanja “ Kako bi prišao modernom subjektu, naviklom na nerazumno apsolutizovanu vlast upravo razuma, stoga naviklom i na oklop sumnje i sečivo cinizma koliko i na psihopatiju, oksfordski i kembrički profesor Luis, ujedno prisni prijatelj Tolkina, iskazima klasične stilske lepote, jasnim, sažetim, dubokim a poentnim, koristi imaginaciju, ironiju i paradoks, ali i delikatan humor. Čitanje misli Luisa zasigurno jeste događaj tokom kojeg čitalac neće moći da izbegne otrežnjujući dijalog sa Bogom, ma kakav ishod posledovao. Stoga: „Ako je lažno, hrišćanstvo nije od značaja; ako pak jeste istinito, onda je od beskonačnog značaja; ono jedino ne može biti od osrednjeg značaja.“

Iz predgovora prof. dr Bogdana Lubardića, Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu.