ZAŠTO JE GREH BIO DOZVOLjEN?
Bog je ljubav.« (1. Jovanova 4,16) Ljubav je Njegova priroda, Njegov zakon. Tako je uvek bilo i tako će uvek biti. »Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti«, čiji su »putevi… večni«, ne menja se. Kod Njega »nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka«. (Isaija 57,15; Avakum 3,6; Jakov 1,17) Svako pokazivanje stvaralačke sile je izraz beskrajne ljubavi. Božja vrhovna vlast donosi izobilje blagoslova svim stvorenim bićima. Psalmista kaže: »Silna je ruka tvoja, i visoka desnica tvoja. Blagost je i pravda podnožje prestolu tvojemu, Milost i istina ide pred licem tvojim. Blago narodu koji zna trubnu poklič! Gospode, u svetlosti lica tvojega oni hode. Imenom se tvojim raduju vas dan, I pravdom tvojom uzvisuju se. Jer si ti krasota sile njihove… Jer je od Gospoda odbrana naša, I od svetoga Izrailjeva car naš.« (Psalam 89,13-18)
Istorija velikog sukoba između dobra i zla, prikazuje Božju nepromenljivu ljubav, od vremena kada je započeo na Nebu, pa sve do konačnog slamanja pobune i potpunog uklanjanja greha. Vladar svemira nije bio sam u svom delu dobročinstva. Imao je saveznika – saradnika, koji je znao da ceni Njegove namere, s kojim je mogao da podeli radost koju je osećao donoseći sreću stvorenim bićima. »U početku beše Reč, i Reč beše u Boga i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga.« (Jovan 1,1.2) Hristos, Reč, Jedinorodni, bio je jedno s večnim Ocem – jedno po prirodi, po karakteru, po namerama – jedino biće koje je moglo da pronikne u sve Božje savete i namere. »Ime će mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni.« (Isaija 9,7) »Kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena.« (Mihej 5,2) Sin Božji je objavio o samome sebi: »Gospod me je imao u početku puta svojega, pre dela svojih, pre svakoga vremena… kada je postavljao temelje Zemlji, tada bejah kod njega hranjenica, bejah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njime svagda.« (Priče 8,22-30) Otac je delovao preko svoga Sina stvarajući sva nebeska bića. »Jer kroz Njega bi sazdano sve… bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva ili vlasti, sve se kroz Njega i za Njega sazda.« (Kološanima 1,16) Anđeli su Božji pomoćnici, blistavi od svetlosti koja stalno zrači iz Njegove prisutnosti, koji žure da izvrše Njegovu volju. Ali, Sin, Pomazanik Božji, »obličje bića Njegova«, »sjajnost slave Njegove«, »noseći sve u reči sile svoje«, sve ih nadmašuje (Jevrejima 1,3). »Visoko mesto od početka« bilo je mesto Njegovog svetilišta (Jeremija 17,12) »palica pravde« skiptar Njegovog carstva (Jevrejima 1,8). »Slava je i veličanstvo pred licem njegovim, sila i krasota u svetinji njegovoj.« (Psalam 96,6) Milost i istina idu pred Njegovim licem (Psalam 89,14). Pošto je zakon ljubavi temelj Božje vladavine, sreća svih razumnih bića zavisi od njihove savršene usklađenosti s Njegovim uzvišenim načelima pravednosti. Od svih svojih stvorenja Bog očekuje službu iz ljubavi – službu koja proističe iz poštovanja prema Njegovom karakteru. On ne uživa u iznuđenoj poslušnosti; i On svima priznaje slobodnu volju da bi Mu mogli dobrovoljno služiti. Savršeni sklad je vladao u celom Božjem svemiru, sve dok su sva stvorena bića živela u odanosti iz ljubavi. Nebeske čete radosno su ispunjavale želje svoga Stvoritelja. Uživale su da odsjajuju Njegovom slavom i da Mu upućuju izraze hvale. I dok je ljubav prema Bogu bila na prvom mestu, međusobna ljubav bila je nesebična i puna poverenja. Nijedna neusklađena nota nije narušavala nebesku harmoniju. Međutim, ovo srećno stanje se promenilo. Neko je zloupotrebio slobodu koju je Bog dao svojim stvorenjima. Greh se začeo u onome koji je, osim Hrista, uživao najveću čast kod Boga, koji je bio najviši u moći i slavi među stanovnicima Neba. Lucifer, »sin zore«, bio je prvi među heruvimima zaklanjačima, svet i neiskvaren. Stajao je u prisustvu velikog Stvoritelja, neprekidni zraci slave koja je okruživala večnog Boga počivali su na njemu. »Ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep. Bio si u Edemu, vrtu Božjemu, pokrivalo te je svako drago kamenje… ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš, i ja te postavih, ti beše na svetoj gori Božjoj, hođaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putevima svojim od dana kada se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.« (Jezekilj 28,12-15) Malo – pomalo Lucifer je počeo da popušta svojoj želji za samouzvišenjem. Pismo kaže: »Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom.« (Jezekilj 28,17) »Govorio si u srcu svom… više zvezda Božjih podignuću presto svoj… izjednačiću se s Višnjim.« (Isaija 14,13.14) Iako je sva njegova slava poticala od Boga, ovaj moćni anđeo počeo je da je pripisuje sebi. Nezadovoljan svojim položajem, iako je slavom nadmašivao svu nebesku vojsku, usudio se da poželi poštovanje koje je pripadalo samo Stvoritelju. Umesto da se potrudi da Bogu osigura prednost u ljubavi i odanosti svih stvorenih bića, pokušao je da pridobije njihovu službu i vernost. Zavideći Hristu na slavi kojom je beskrajni Otac zaogrnuo svoga Sina, ovaj knez anđela poželeo je da stekne vlast na koju je samo Hristos imao pravo. I tako je bila narušena savršena harmonija Neba. Luciferova sklonost da služi sebi umesto svom Stvoritelju izazvala je strepnju onih koji su ga posmatrali i koji su smatrali da Božja slava treba da bude na prvom mestu. U nebeskom savetu anđeli su se suprotstavili Luciferu. Božji Sin mu je predstavio veličinu, dobrotu i pravednost Stvoritelja i svetu, nepromenljivu prirodu Njegovog zakona. Sam Bog je uspostavio poredak na Nebu, i narušavajući ga, Lucifer će osramotiti svoga Tvorca i izazvati svoju propast. Međutim, opomena, upućena s beskrajnom ljubavlju i milošću, samo je pojačala njegovo protivljenje. Lucifer je dozvolio da ga savlada zavist prema Hristu, pa se još prkosnije opirao. Osporavanje prvenstva Božjega Sina, i na taj način ponižavanje Stvoriteljeve mudrosti i ljubavi, obuzelo je ovog kneza anđela. Tom cilju se spremao da posveti svu snagu svog veličanstvenog uma koji je, ako se izuzme Hristov, bio prvi u Božjoj vojsci. Međutim, Onaj koji želi da volja svih Njegovih stvorenja ostane slobodna, nikoga nije ostavio bez zaštite od zavodničkog mudrovanja u kome treba pronaći opravdanje za bunu. Pre nego što se veliki sukob bude razbuktao, trebalo je da se svi jasno upoznaju s Njegovom voljom, čija su mudrost i dobrota bili izvor sve njihove radosti. Car svemira pozvao je nebeske vojske da se okupe pred Njim da bi pred njima mogao da objasni pravi položaj svoga Sina i pokaže u kakvom je On odnosu prema svim stvorenim bićima. Božji Sin zauzeo je mesto na Očevom prestolu i slava Večnog, Samopostojećeg okruživala je obojicu. Oko prestola okupili su se anđeli, nepregledno, nebrojeno mnoštvo »i beše broj njihov hiljada hiljada« (Otkrivenje 5,11), najuzvišeniji anđeli, pomoćnici i podanici, radujući se svetlosti koja ih je obasjavala od Božanstva. Car je pred okupljenim stanovnicima Neba izjavio da niko osim Hrista, jedinorodnoga od Boga, ne može potpuno proniknuti u Njegove namere i da je Njemu povereno da izvrši uzvišene zahteve Njegove volje. Božji Sin je ispunio Očevu volju stvarajući sve nebeske vojske; Njemu, kao i Bogu, treba da upućuju svoje izraze poštovanja i da Mu budu odani. Hristos je trebalo da se i dalje služi božanskom silom, stvarajući Zemlju i njene stanovnike. Međutim, u svemu tome On neće pokušavati da, protivno Božjem planu, stekne moć ili uzvišenost za sebe, već će uzdizati Očevu slavu i izvršavati Njegove namere dobročinstva i ljubavi. Anđeli su radosno priznali Hristovo prvenstvo i bacivši se na lice pred Njime, izrazili Mu svoju ljubav i obožavanje. Lucifer se poklonio zajedno s njima, ali je u njegovom srcu besneo čudan, oštar sukob. Istina pravednost i odanost sukobljavali su se sa zavišću i ljubomorom. Za trenutak je izgledalo kao da će ga uticaj svetih anđela povući za sobom. Dok su prijatni glasovi pesama hvale iz hiljada radosnih grla odjekivali prostorom, duh zla se naizgled povukao; neizreciva ljubav obuzela je celo njegovo biće, njegova duša se pokrenula, ujedinila s bezgrešnim obožavaocima u izražavanju ljubavi Ocu i Sinu. Međutim, brzo se vratio stari ponos prema vlastitoj slavi, ponovo ga je obuzela stara želja za prvenstvom, savladala ga je zavist prema Hristu. Visoke počasti koje su mu bile ukazivane, Lucifer nije cenio kao posebni Stvoriteljev dar, pa zato nije ni osećao nikakvu zahvalnost prema svom Stvoritelju. Uživao je u svom sjaju i veličini i poželeo da se izjednači s Bogom. Nebeske vojske su ga volele i poštovale, anđeli su sa uživanjem izvršavali njegove naredbe, bio je odeven mudrošću i slavom koje su ga uzdizale iznad svih. Ali, Božji Sin je bio iznad njega, jednak Ocu po moći i autoritetu. Učestvovao je u Očevim savetima, dok Lucifer nije mogao na taj način da pronikne u Božje namere. »Zašto«, pitao se taj moćni anđeo, »zašto bi trebalo da Hristos uživa prvenstvo? Zašto bi trebalo da On uživa veću slavu od Svetlonoše?«
Napuštajući svoje mesto u neposrednoj blizini Oca, Lucifer je počeo da širi duh nezadovoljstva među anđelima. Delovao je potajno, prikriveno, skrivajući u prvi mah svoje stvarne namere, trudeći se da ostavi utisak da poštuje Boga. Počeo je da budi sumnju u zakone koji upravljaju nebeskim bićima, nagoveštavajući da su oni, iako, možda, neophodni stanovnicima svetova, nepotrebni anđelima koji su uzvišenija bića, pa im je njihova mudrost dovoljna kao vodič. Oni nisu bića koja bi mogla da nanesu sramotu Bogu, sve njihove misli su svete, i kao što Bog ne može da pogreši, tako ne mogu ni oni! Izjednačavanje Božjega Sina sa Bogom bilo je kao nepravda prema Luciferu, koji, tako je tvrdio, ima pravo na poštovanje i slavljenje. Kada bi se on, knez anđela, popeo na svoj pravi, uzvišeni položaj, velikim blagoslovima bila bi obasuta sva nebeska vojska, jer je njegov cilj da svima obezbedi slobodu. Sada, međutim, čak je i sloboda koju su do tada uživali bila pri kraju; jer im je bio postavljen apsolutistički Vladar, čijem se autoritetu svi moraju pokoriti. Eto, to su bile podmukle laži koje su se, zahvaljujući Luciferovim lukavstvima, brzo širile nebeskim prostranstvima.
U stvari, nije došlo ni do kakve promene u Hristovom položaju ili u Njegovoj vlasti. Luciferova zavist, pogrešno prikazivanje stanja i njegova uveravanja da je jednak Hristu učinili su da izjava o stvarnom položaju Božjega Sina postane neophodna; ali, ništa se nije promenilo od samog početka! Mnogi anđeli su, međutim, bili zaslepljeni Luciferovim lažima. Zloupotrebivši ljubav, odanost i poverenje svetih bića kojima je zapovedao, on je u njihov um znalački usađivao svoje nepoverenje i nezadovoljstvo tako da se njegovo delovanje nije ni primećivalo. Lucifer je Božje namere pogrešno tumačio i iskrivljavao da bi izazvao nesuglasice i nezadovoljstvo. Lukavo je navodio slušaoce da izraze svoja osećanja; kada bi to koristilo njegovim namerama, on bi ih ponavljao da bi dokazao da ni anđeli nisu potpuno saglasni sa Božjom vladavinom. Tvrdeći za sebe da je potpuno odan Bogu, govorio je da su neophodne promene u redu i zakonima Neba da bi se održala stabilnost Božje vladavine. I tako, trudeći se da izazove protivljenje Božjem zakonu i da svoje nezadovoljstvo prenese na anđele kojima je zapovedao, ostavljao je utisak da želi da ukloni nezadovoljstvo i da neprijateljski raspoložene anđele navede da prihvate nebeski poredak. Dok je potajno raspirivao neslogu i buntovnost, veoma lukavo je kao svoj jedini cilj predstavljao jačanje odanosti i čuvanje sklada i mira. Duh nezadovoljstva koji je bio tako raspirivan, delovao je razorno. Iako još nije otvoreno izbijao na površinu, duh nesloge se neopaženo širio među anđelima. Bilo je onih koji su s odobravanjem primali Luciferovo suprotstavljanje Božjoj vladavini. Iako su do tada bili savršeno saglasni s poretkom koji je Bog uspostavio, postali su nezadovoljni i nesrećni što ne mogu da proniknu u Njegove nedokučive namere; nisu se slagali s Njegovom željom da uzdigne Hrista. Bili su spremni da podrže Luciferov zahtev da se u vlasti izjednači sa Božjim Sinom. Odani i verni anđeli, koji su branili mudrost i pravednost božanskih odluka, pokušali su, međutim, da ova nezadovoljna bića usaglase sa Božjom voljom. Hristos je Božji Sin; On je bio jedno s Bogom pre nego što su anđeli stvoreni. On je oduvek stajao Ocu s desne strane; Njegova vrhovna vlast, koja je donosila tolike blagoslove svima koji su se nalazili pod Njegovom blagotvornom upravom, nikada do tada nije bila sporna. Sklad Neba nikada nije bio narušen; zašto bi onda upravo sada trebalo da nastane nesloga? Verni anđeli su mogli da vide samo strašne posledice ovog raskola i usrdno su preklinjali i nagovarali nezadovoljnike da odbace svoje namere i da svoju odanost Bogu pokažu vernošću Njegovoj vladavini. U svojoj velikoj milosti, u skladu sa svojim božanskim karakterom, Bog je dugo podnosio Lucifera. Duh nezadovoljstva i protivljenja nikada do tada nije bio poznat na Nebu. Bio je to novi element, čudan, tajanstven, neobjašnjiv. Ni sam Lucifer nije u početku bio svestan prave prirode svojih osećanja; neko vreme se ustručavao da izrazi zaključke i zamisli svoga uma; ali ih nije odbacivao. Nije shvatao kuda ga sve to vodi. Međutim, svi napori koje je samo neizmerna ljubav i mudrost mogla da preduzme, bili su učinjeni da ga osvedoče u njegove zablude. Bilo mu je dokazano da je nezadovoljan bez razloga, ukazano na posledice njegove upornosti u protivljenju. Lucifer je shvatio da je pogrešio. Uvideo je da je Gospod pravedan »u svim putevima svojim i svet u svim delima svojim« (Psalam 145,17); da su pravedne božanske uredbe, i da ih treba priznati pred celim Nebom. Da je to učinio, spasao bi sebe i mnoge anđele. U to vreme još nije potpuno odrekao svoju poslušnost Bogu. Iako je već bio napustio položaj heruvima zaklanjača, da je bio spreman da se vrati Bogu, da prizna Stvoriteljevu mudrost, da prihvati mesto koje mu je Bog u svom velikom planu namenio, bio bi vraćen u svoju nekadašnju službu. Došlo je vreme za konačnu odluku; on je morao da se potpuno podloži božanskoj vrhovnoj vlasti ili da se odluči za otvorenu pobunu. Gotovo se odlučio na povratak, ali ga je oholost sprečila. Prevelika je bila žrtva za onoga koji je uživao tako velike počasti da prizna da je bio u zabludi, da su njegove zamisli bile pogrešne, i da se pokori autoritetu za koji je dokazivao da je nepravedan. Milostivi Stvoritelj, ispunjen sažaljenjem prema Luciferu i njegovim sledbenicima, pokušao je da ih izvuče iz ponora u koji su srljali. Međutim, Njegova milost bila je pogrešno shvaćena. Lucifer je pomislio da je Božje strpljenje dokaz njegove nadmoćnosti, da pokazuje da će Car svemira prihvatiti njegove uslove. Ako anđeli budu ostali čvrsto uz njega, izjavio je, uspeće da dobiju sve što žele. Uporno je branio svoja stanovišta i punom snagom se bacio u veliki sukob sa svojim Stvoriteljem. Tako je Lucifer, »svetlonoša«, učesnik u Božjoj slavi, čuvar Njegovog prestola, usled prestupa postao sotona, »protivnik« Boga i svetih bića i zatirač onih koje je Nebo poverilo njegovom staranju i vođstvu. Odbacujući s gnušanjem dokaze i usrdne pozive vernih anđela, nazvao ih je zavedenim robovima. Prednost ukazanu Hristu proglasio je nepravdom i prema sebi i prema svoj nebeskoj vojsci i najavio da se više neće pokoravati tom kršenju svojih i njihovih prava. Nikada više neće priznati Hristovu vrhovnu vlast. Odlučio je da zahteva čast koja je trebalo da mu bude ukazana i da preuzme zapovedništvo nad svima koji žele da postanu njegovi sledbenici; svima koji budu pristupili njegovim četama obećao je novu i bolju vladavinu, pod kojom će svi uživati u slobodi. Veliki broj anđela najavio je svoju spremnost da ga prihvati kao svog vođu. Polaskan naklonošću kojom su njegovi potezi bili dočekani, nadao se da će privući sve anđele, da će se izjednačiti i sa samim Bogom, i da će ga slušati sve nebeske vojske. Odani anđeli nastavili su da i dalje nagovaraju njega i njegove istomišljenike da se pokore Bogu; iznosili su im neizbežne posledice odbijanja poslušnosti; Onaj koji ih je stvorio mogao je da nadvlada njihovu snagu i primerno kazni njihovu buntovnu drskost. Nijedan anđeo ne može se uspešno suprotstaviti Božjem zakonu, koji je svet kao i sam Bog. Pozivali su sve da ne slušaju Luciferova zavodnička razmišljanja i nagovarali njega i njegove sledbenike da se bez odlaganja vrate Bogu i priznaju grešku koju su učinili osporavajući Njegovu mudrost i autoritet. Mnogi su bili spremni da poslušaju ovaj savet, da se pokaju za svoje neverstvo i traže da budu ponovo primljeni u okrilje naklonosti Oca i Njegovog Sina. Međutim, Lucifer je pripremao novu prevaru. Moćni buntovnik je izjavio da su anđeli koji su se sjedinili s njim već otišli suviše daleko da bi se mogli vratiti; da je on upoznat s božanskim zakonom i da zna da im Bog neće oprostiti. Objavio je da će svima koji se pokore autoritetu Neba biti oduzete sve počasti i da će biti uklonjeni sa svojih položaja. Odlučio je da se nikada više ne pokori Hristovom autoritetu. Njemu i njegovim sledbenicima, rekao je, preostaje jedino da brane svoju slobodu i da silom izbore prava koja im milom nisu bila data. Što se sotone tiče, zaista je bilo istina da je otišao predaleko da bi se mogao vratiti. Ali, nije bilo tako sa onima koji su bili zaslepljeni njegovim prevarama. Njima su saveti i usrdni pozivi vernih anđela otvarali vrata nade; da su poslušali opomenu, mogli su se izbaviti iz sotonine zamke. Međutim, dozvolili su oholosti, ljubavi prema vođi i želji za neograničenom slobodom da pobede i tako su konačno bili odbačeni usrdni pozivi božanske ljubavi i milosti. Bog je dozvolio sotoni da nastavi svoje delo sve dok se duh nezadovoljstva nije ispoljio u otvorenoj pobuni. Bilo je neophodno da se njegovi planovi potpuno razviju da bi svi mogli da vide njihovu pravu prirodu i nameru. Lucifer, kao pomazani heruvim, bio je veoma cenjen; nebeska bića su ga volela i zato je na njih imao snažan uticaj. Božja vladavina nije obuhvatala samo stanovnike Neba, već i svih svetova koje je On stvorio; Lucifer je zato smatrao da će privući i sve svetove kada je već uspeo da navede na pobunu nebeske anđele. On je oštroumno predstavljao svoja gledišta, služeći se izvrtanjem činjenica i prevarama da bi postigao ciljeve. Bio je veoma vešt u obmanjivanju. Ogrćući se plaštom laži, sticao je prednosti. Sva njegova dela bila su tako obavijena tajanstvenošću da je i anđelima bilo teško da prepoznaju pravu prirodu njegovog delovanja. Sve dok se to delovanje nije potpuno razvilo, nije izgledalo tako zlo kao što je bilo, a ni njegovo nezadovoljstvo nije se moglo proglasiti pobunom. Čak ni odani anđeli nisu mogli da prepoznaju njegov karakter, niti da vide kuda vodi njegovo delo. Lucifer je u početku tako izvodio svoja kušanja da je sam ostajao neutralan. Anđele koje nije uspevao da potpuno privuče na svoju stranu, optuživao je da su ravnodušni prema interesima nebeskih bića. Za isto delo koje je sam obavljao, optuživao je odane anđele. Trudio se da zbuni svoje slušaoce lukavim pitanjima koja su se odnosila na Božje namere. Sve što je bilo jednostavno zaodevao je tajanstvenošću, a veštim izopačivanjem izazivao je sumnje i u najjasnije Gospodnje izjave. Njegov uzvišeni položaj, tako usko povezan sa božanskom vlašću, davao je još veću snagu njegovim opisima. Bog može da se posluži samo onim sredstvima koja su u skladu s istinom i pravdom. Sotona je mogao da se posluži i onim čime Bog nije mogao – laskanjem i prevarom. On je pokušao da izvrne Božju reč, da pogrešno predstavi Njegov plan vladavine, tvrdeći da Bog nije bio pravedan kada je svoje zakone nametnuo anđelima; da je zahtevajući pokornost i poslušnost od svojih stvorenja želeo prvenstveno da uzdigne sebe. Bilo je zato neophodno pokazati pred stanovnicima Neba i svih svetova da je Božja vladavina pravedna, Njegov zakon savršen. Sotona se potrudio da pokaže da želi da unapredi dobro svemira. Svi su morali su da shvate istinski karakter uzurpatora i njegov pravi cilj. Trebalo mu je dati vremena da sam razotkrije svoja pokvarena dela. Odgovornost za razdor koji je svojim ponašanjem izazvao na Nebu, sotona je pripisao Božjoj vladavini. Izjavio je da su sva zla posledica božanske uprave. Tvrdio je da želi da popravi Gospodnje uredbe. Zato mu je Bog dozvolio da pokaže prirodu svojih zahteva, da pokaže delovanje promena u Božjem zakonu koje je predložio. Trebalo je da ga osude sama njegova dela. Sotona je od početka tvrdio da nije buntovnik. Ceo svemir trebalo je da vidi pravo lice varalice. Čak i kada ga je izbacila sa Neba, Beskrajna Mudrost nije uništila sotonu. Pošto je jedino služba iz ljubavi prihvatljiva pred Bogom, vernost Njegovih stvorenja morala je da počiva na sigurnosti u Njegovu pravednost i dobronamernost. Stanovnici Neba i svih svetova, nespremni da shvate prirodu i posledice greha, ne bi u uništenju sotone prepoznali Božju pravednost. Da je on odmah bio uklonjen, neki bi služili Bogu iz straha umesto iz ljubavi. Uticaj varalice ne bi bio potpuno uništen, niti bi duh pobune bio iskorenjen. Radi dobra celog svemira u toku svih beskrajnih vekova, da bi sotonine optužbe protiv božanske vladavine sva stvorenja mogla sagledati u pravom svetlu, da bi se Božja pravednost i milost, kao i nepromenljivost Njegovog zakona mogli uzdići iznad svakog osporavanja, on je morao da dobije priliku da potpunije razvije svoje ideje.
Sotonina pobuna trebalo je da posluži kao pouka celom svemiru u svim budućim vekovima – da trajno svedoči o prirodi greha i o njegovim strašnim posledicama. Posledice sotonine vladavine, njenog uticaja na ljude i anđele, trebalo je da pokažu kakvi su plodovi odbacivanja božanskog autoriteta. Trebalo je da posvedoče da je postojanje Božje vladavine zalog dobrobiti svih stvorenja koja je On stvorio. Sotonina pobuna trebalo je da priča o ovom strašnom pokušaju s pobunom, da bude trajna zaštita svim svetim bićima, da spreči buduće prevare o prirodi prestupa, da nikada više ne učine greh i iskuse kaznu koju on donosi. Onaj koji upravlja Nebom je Onaj koji od početka vidi kraj – Onaj kome su tajne prošlosti i budućnosti na isti način poznate i koji, iza nesreća i mraka i propasti koje je izazvao greh, vidi ostvarenje svojih namera ljubavi i blagoslova. Iako su »oblak i mrak oko njega, blagost i pravda su podnožje prestolu njegovu«. (Psalam 97,2) Stanovnici svemira, i verni i neverni, jednoga dana to će shvatiti. »Delo je te Stene savršeno, jer su svi putevi njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.« (5. Mojsijeva 32,4)